,,Mi smo te koje smo čekale’’
26. februar 2022.
Ilustratorka: Danica Jevđović
,,Udružimo se, izborimo se za svoje mesto pod suncem ili smogom, mi smo te koje smo čekale’’ - Žaklina Živković, Pravo na vodu
,,Kada govorimo o osmomartovskom maršu u Srbiji, jeste važno da on postoji, da se pošalje jasna poruka da su žene ugrožene, da pokažemo solidarnost, da makar taj jedan dan pošaljemo jasnu poruku šta želimo, a šta ne’’ - Milica Lupšor, ROZA
,,Slogan Slavice Stojanović „Trčimo, mislimo, delimo“ kao moto osmomartovskog marša 2011. godine ima kvalitet uvek aktuelne perspektive’’- Milica Sekulović, istraživačica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju
U susret Danu žena i ovogodišnjem maršu 8. marta, Centar za ženske studije objavljuje seriju tekstova koje su pisale žene iz različitih zanimanja i srodnih progresivnih pokreta, a tiču se pitanja položaja žena u Srbiji danas, značaju borbe za rodnu ravnopravnost i očuvanja postojećih i osvajanja novih sloboda. Objavljena su tri teksta, a planirana su još dva.
Žaklina Živković, politikološkinja i aktivistkinja inicijative ,,Pravo na vodu’’ u tekstu ,,I razum i osećajnost – Ko su žene u ekološkom pokretu u Srbiji’’ iz eko-feminističke perspektive predstavlja brojne žene koje predvode ekološke pokrete, i navodi:
,,Ono čemu smo u inicijativi ,,Pravo na vodu’’ svedočili, kao neko ko je često bio u prvim redovima različitih akcija za životnu sredinu, jeste da su ove prepreke najčešće prevazilazile žene u lokalnim inicijativama i organizacijama, vraćajući fokus na temu i ljude za sto, isticale cilj oko kojeg smo se svi okupili umesto liderstva, pravile mostove, mirile, razumevale i osećale. Iz tog razloga smo 2020. i osnovale ,,Mrežu žena za životnu sredinu i prirodu’’. Usudila bih se da kažem da bi u najmanju ruku ova borba mnogo drugačije izgledala da nije svih njih… Želim nam svima pred ovaj Osmi mart još šira savezništva koja će u krajnjem rezultovati širokoj sistemskoj i vrednosnoj promeni kojoj svi težimo’’.
,,Ekološki pokret promenio je društvo u Srbiji. Budimo deo promene i neka se i glas žena čuje, a naše iskustvo doprinese boljem društvu. Naša priča je o brizi, bezbednosti i budućnosti zajednica, podjednako o razumu nauke i osećajnosti za ugrožene. Udružimo se, izborimo se za svoje mesto pod suncem ili smogom, mi smo te koje smo čekale’’.
Milica Lupšor iz organizacije ,,ROZA - Udruženje za radna prava žena’’ u ,,Eseju za ženske studije’’ daje uvid iz radničke perspektive, s posebnim osvrtom na dve grupe radnica koje često previđamo – sportistkinje i žene seoskih područja.
,,Pitala sam neke mlade ljude sa kojima sam se susretala da li znaju zašto se 8. mart slavi kao Dan žena. Samo mali broj je znao da je taj dan uspostavljen u spomen ženama koje su se borile za bolje uslove rada, veće zarade, pravo glasa žena u donošenju odluka. Većina je rekla da je to dan žena, kada se majkama, devojkama, suprugama, učiteljicama i koleginicama poklanja cveće i daruju različiti pokloni. Ne znaju ništa o ljubičastoj boji koja se vezuje za ovaj dan i o tekstilnim radnicama koje su prosipale burad sa ljubičastom bojom iz fabrike tokom štrajka, o radnicama koje su poginule u podmetnutom požaru, o više od jednog veka borbe da žene budu jednakopravne sa muškarcima’’.
,,Svedočimo da se mnoge slobode i izvojevana prava urušavaju. Ženama se sve češće ponovo nameće da su one zadužene za reprodukciju i „očuvanje tradicije, porodice“, nameće im se mesto kraj šporeta, sa krpom u ruci. I upravo su žene iznele najveći teret ekonomskih kriza, pa i u sadašnje vreme pandemije virusom COVID-19. Bile su prve na udaru kada su poslodavci davali otkaze, jer i dalje važi da zarada žena nije bitna, muškarci i dalje zarađuju više, a zarade žena su samo dodatak kućnom budžetu. Sve u svemu, više od jednog veka trajala je borba za jednakost koja nikada do kraja nije ni zaživela, a sada kao da smo tek na početku i mnoge slobode i prava moramo ponovo da osvajamo’’.
,,Zbog svega prethodno navedenog, kada govorimo o osmomartovskom maršu u Srbiji, jeste važno da on postoji, da se pošalje jasna poruka da su žene ugrožene, da pokažemo solidarnost, da makar taj jedan dan pošaljemo jasnu poruku šta želimo, a šta ne. Više puta je bilo govora o tome da se za taj dan organizuje štrajk žena na različite načine: od bojkotovanja rada u okviru porodice do izlaska svih radnica na ulice i obustave rada. To je još uvek nezamislivo, ali možda za pet ili deset godina i bude moguće. Potreban je kontinuitet podrške da bi žene bile osnažene i ohrabrene na ovakav korak’’.
Milica Sekulović, istraživačica sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, u tekstu ,,Prekarni položaj žena u nauci u Srbiji i strategije otpora koje baštini osmomartovska borba ‘’ piše je o još jednoj specifičnoj grupi – o radnicama u nauci i njihovom nezavidnom položaju. Kao i u drugih oblastima sve jasnije se pokazuje kako je rad u nauci takođe nestabilan, potplaćen, stresan, a u slučaju žena dodatno opterećen i kućnim radom.
,,Kako se, kao žena, postaviti u privatnim i profesionalnim obavezama u uslovima krajnje neizvesnosti angažmana na naučno-istraživačkim projektima? Empirijska istraživanja svedoče o većem obimu posla nego što je naznačeno u ugovorima, o prekovremenom radu, o neadekvatnim uslovima rada (prostor, oprema), o hijerarhijskim odnosima između nadređenih i podređenih, o opštoj društvenoj klimi, nedovoljnim ulaganjima u nauku u Srbiji (Grošin, 2021) a posebno važan problem su i zlostavljanje na radnom mestu i seksualno uznemiravanje (Resanović, 2021), što je sve teško istraživo, bez izvesnih mehanizama prijavljivanja, procesuiranja i kontrole (Fiket, 2018: 25-44; Ćeriman, 2018: 65-84)‘‘.
U 2016. godini u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti više od devedeset odsto članstva su muškarci a, paradoksalno, na Odeljenju društvenih nauka nema nijedne žene iako su u sferi obrazovanja iz društvenih nauka većinski zastupljene žene (Popović, 2020: 24-25; Ćeriman, 2018: 69)’’.
,,Artkulisanje kolektivnog glasa, transferzalno povezivanje žena svih radnih profila, konstituisanje zajedničke perspektive te jačanje sindikalnih mehanizama može dati mnogo učinkovitije rezultate u trenutku kada deluje da su naše borbe odvojene granicama „specifičnih“ problema. U tom smislu, jednostavan slogan Slavice Stojanović „Trčimo, mislimo, delimo“ kao moto osmomartovskog marša 2011. godine ima kvalitet uvek aktuelne perspektive’’.
Tekstove možete čitati na ovom linku: