28. decembar 2022.

Veliki majstor priče je efektno dočarao psihičku tortutu koju od svog muža Andrije Zerekovića svake večeri trpi Anica - sve dok od pokornog objekta, što je bila u čitavom dotadašnjem životu, ne postane aktivni subjekat 

„Svi su se izjasnili protiv Anice. Ne samo komšiluk i poznaninici i prijatelji nego, sa malim izuzecima, i njena porodica.  Njen otac je nije primio u kuću one septembarske večeri kad je odbegla od muža, i docnije joj je poručio da u njegovoj kući nema mesta za besnulje-pobegulje koje „traže hleba nad pogaču...“

Ivo Andrić ovako počinje pripovetku „Zlostavljanje“ opisujući nerazumevanje i sudar sa malograđanskom okolinom sa čime se i danas susreću žene koje uteknu iz „zlatnog kaveza“, jer: „Za takav potez nije bilo vidnog razloga ni razumnog opravdanja, ni u njenom braku, koji je bio miran i uzoran, ni u životu sirote samice koji je vodila posle odlaska iz kuće“. To je tako spolja.

Međutim, ono što znaju samo Anica Marković, udato Zereković, i naš narator, jeste psihička tortura koju je Anica ubrzo posle venčanja počela doživljavati od svog supruga i koja je iz večeri u veče postajala sve gora. Gazda Andrija nije tukao, nije joj govorio ružne reči, nije ucenjivao, nije morio ljubomorom... On je bez skrupula pred Anicu, ili tačnije na Anicu, istresao lavinu svoje iskompleksirane sujete – decenijama sputavane dok se na društvenoj lestvici peo od deteta sa sela i sirotog kalfe do uglednog preduzetnika.

Andrija je bio vredan, skroman, snishodljiv, uglađen, čitav dotadašnji život. Onda je, ubrzo posle venčanja, pred Anicom svake večeri postajao olinjali mačor koji zamišlja da je tigar. Sve je Andrija tad znao, mogao i smeo, najbolje i najviše na svetu, iznad svih: da se usprotivi kralju, da vodi državu, ili bar ministarstva, da zavodi žene, čak i da pokaže kako bi čuveni baletan Krajevski trebalo da igra! Bujala je njegova mašta, ali i agresija koja je počela Anicu da plaši, jer sve bi on „… po kratkom postupku, kao hirurškim, nožem, bez milosti. Fik! Fik! Fik!“ i sve tako, iz večeri u veče, satima, i još široko i odsečno mlatarajući rukama, groteskno velikim u odnosu na sićušno telo...

„Pri tom potpuno zaboravlja na nju, i ne želi i ne očekuje od nje ništa drugo do to nemo i pasivno učešće, njeno živo prisustvo.“

Za sve to vreme Anica zapravo kao i da nije živo prisutna. Ne daje glasa od sebe, kobajagi plete, ćuti, najpre zbunjena transformacijama tog naizgled odmerenog čoveka, zatim usplašena, onda zgrožena. Pasivna žrtva, spolja.

Anica je u roditeljskoj kući vaspitana, naučena, izdresirana da trpi, da drugima udovoljava, da druge podmiruje. Nakon rane majčine smrti više sluškinja nego članica porodice, vodila je kuću, podizala mlađe sestre, školovala brata.

            „Nije redak slučaj u našim malograđanskim porodicama, gde je otac udovac sa mnogo dece i malo prihoda, da se najstarija sestra, uzevši na sebe ulogu majke, potpuno žrtvuje, ostane u kući kao njen dobar duh i ’sahrani se’ u temelje porodice“.

Anica je imala drugačiju sudbinu. Njena vrednoća i snažna, skrivena lepota, pripoveda nam narator, zamakle su za oko gazda-Andriji i time je počela Aničina neočekivana i neslućena nesreća.

Pripovetku „Zlostavljanje“ Andrić je u velikoj meri gradio na kontrastima, ukazaću na dva: majstorski oslikava kontrast spoljašnje bračne idile i psihičkog tlačenja u četiri zida, kao i suprotnosti u fizičkom izgledu supružnika Zereković. Anica je snažna, lepa i stasita žena, za dve glave veća od muža. Osim što je toliko nizak da mu se i najmanji broj noćne košulje vuče po podu, na krakim i tankim nogama nosi snažan trup, na njemu duge ruke i veliku glavu. Ova razlika u fizičkom izgledu služi da potcrta snagu emocionalne torture.

Za skoro tri godine braka Anica se nijednom nije usprotivila Andrijinom verbalnom iživljavanju, ni rečju ni delom, nijednim migom. Ćuti i trpi duševnu bol koju joj nanosi taj iskompleksirani čovek, smeran i snishodljiv pred svima i pomahnitao samo pred njom. Ne suprotstavlja se jer žene to ne čine.

Međutim, neškolovana kućanica koja je malo šta od života videla, ima izgrađenu ličnost, ima dostojanstvo i samopoštovanje. I zato, iako spolja pasivna, ne miri se sa tim što je snašlo i ne slama se pred njegovim naletima: ne veruje da su Andrijini ispad možda normalni, ne smatra da muškarac ima pravo na takvo ponašanje, ne okrivljuje sebe, ne prihvata odgovornost za njegovo ludilo.

Ipak, ko zna koliko bi trpela Zerekovićeve nastupe da nije izgubio kontrolu u svojim lažima i fantazijama koje je pred nju prosipao bez skrupula, kao da nije rasudno biće. To je ono što Anicu najdublje sramoti:

      „Vređalo ju je to što on misli da pred njom kao pred mrtvom stvari ili stvorenjem bez pameti  može da pusti maha svojoj uobrazilji i ne smatra za potrebno da obuzda svoj jezik, ni da umeri svoje laži i maštanije“.

Anica se stidi i gadi, ali se ne suprotstavlja. Ni u mašti! U njenom životnom i misaonom iskustvu ne postoji mogućnost otpora i borbe. Ali, kad mašta, mašta o definitivnom rešenju - begu iz ove životne neprilike.

To i jeste pravo rešenje u ovakvoj situaciji – jer ko bi to, i šta bi to moglo promeniti ovakvog Andriju Zerekovića? Za razliku od mnogih žena koje maštaju da će poremećeni karakter njihovog partnera čarobnim štapićem jednoga dana popraviti samog sebe, Anica je umakla toj zabludi i samozavaravanju.

          „Jednom odlukom i jednim pokretom osloboditi se svega i zauvek. Oseća dobro koliko bi to smelo bilo, koliko bezumno i kako strašno po nju i nerazumljivo i u očima porodice i sveta. Uviđa da je to nemoguće i neizvodljivo...“

Kako i gde pobeći? Svesna malograđanskog morala i društvenog okruženja koje jedino vidi da se „sirotica dobro udala“... Narator kaže da je Anica živela tako dve i po godine i da nije bilo razloga da tako ne prođe i treća, i četvrta i sve dalje redom, jer se odavno pomirila sa tim da se njena muka ne može nikom ni nagovestiti, a kamoli objasniti. Međutim:  „... preturila bi godine, ali nije mogla da preturi sate i minute“.

Ali - promena je moguća! Jednog popodneva pogodi je kao strela i potpuno obuzme dubok osećaj da ne može da izdrži još jedno veče:

„To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo nemoguć, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke.“

Anica pokupi onoliko koliko je udajom u tu kuću donela i ode očevoj kući, a kako je tamo prošla, saznali smo u prvim rečenicama.

Andrić je pripovetku napisao 1946. godine, radnja se odvija u međuratno vreme. Tužno je i tragično što i posle 100 godina na hiljade žena koje napuste nasilnika doživljavaju osudu okoline, uključujući osudu bliskih žena. Podsećam na istraživanje OEBS-a iz 2018. godine prema kome čak 30% žena u Srbiji i dalje smatra da je porodično nasilje privatna stvar, a skoro 25% smatra žrtvu odgovornom ili da preuveličava nasilje koje doživljava. Šta li tek muškarci misle...

Nakon razvoda Anica Marković po vasceli dan radi u nekom magazinu, ručava za tezgom, nedelju ima slobodnu da se okrpi i opere. „Živi životom usamljenih, odbačenih žena“. Narator nam ne govori kako se oseća u tom životu. Nameće se zaključak da verovatno nije ni srećna ni zadovoljna... Ali duboko verujem da je – u miru i poštovanju sa samom sobom! A to je, rekli bi psiholozi, najvažnije.

***

O značaju pripovetke „Zlostavljanje“ pisala je Natalija P. Jovanović, sa Filološkog fakulteta u Beogradu, u radu „Žena kao junakinja samooslobođenja“, iz koga izdvajam: „Gradeći priču isključivo oko emocionalnog zlostavljanja, Andrić se potvrđuje kao pisac univerzalnih vrednosti, sposoban da opiše i oživi ljudsku veličinu i patnju jer nema potrebu da je smesti u unapred utvrđene okvire i kategorije kako bi ona bila prepoznata i priznata od sveta“.

Zato Ivo Andrić svom liku, Andriji Zerekoviću, nijednom ne dozvoljava da fizički ugrozi suprugu Anicu. Ne, veliki pisac želi da shvatimo postojanje i svu težinu psihičke, emocionalne torture.

Pripovetka „Zlostavljanje“ deo je Andrićeve zbirke „Beogradskih priča“ i preporučujem vam da pročitate štampano izdanje. Ako vas ne zamara čitanje sa ekrana, pripovetku sam u integralnoj verziji pronašla na ovom linku.

Urađeno je i nekoliko dramatizacija i ekranizacija ovog Andrićevog dela. Najviše priznanja pobrala je istoimena pozorišna monodrama u izvođenju Ljiljane Blagojević i režiji Vide Ognjenović. Ova dramatizacija je 2008. godine ekranizovana kao tv-film sa istom glumicom, a u režiji Petra Stanojlovića i moja ocena je da je to urađeno efektno i blisko izvornom tekstu i građenju likova. Ovo delo možete pogledati na YT kanalu reditelja Stanojlovića.

Postoji i jedna popularnija ekranizacija, tv-drama „Zlostavljanje“ iz 1992. godine, u kojoj su protagonisti Vesna Trivalić i Aleksandar Berček, a adaptaciju teksta i režiju uradio je Petar Zec. Moje mišljenje je da su atraktivni glumci ovom delu doneli pažnju javnosti, ali da nisu bili najbolji izbor. Greška nije njihova, već onoga ko ih je izabrao zato što, iako veliki glumci, ni fizički ni po glumačkom senzibilitetu ne odgovaraju likovima Anice i Andrije Zerekovića. Anica nije jadna kakva je u izvedbi Vesne Trivalić, a Berček nije ni izbliza jadan i karikaturalan kakav Zereković jeste.

Saglasna sam sa ocenom Natalije Jovanović da je Petar Zec u adaptaciji teksta otišao predaleko time što je dodao da Zereković ugrožava i Aničin fizički integritet (prisilno hranjenje, ruke kao ovlaš oko vrata, simulacija napada makazama i sl.), čega kod Andrića, s razlogom, nema. Kao da Zec nije znao da dočara svu težinu emocionalnog zlostavljanja. Na ovaj način izdao je i Andrićev tekst i poruku, jer unete izmene podržavaju predrasudu da je zlostavljanje „vredno pažnje“ samo ako je i fizičko. Ivo Andrić očito tako nije mislio. Ipak, ova tv-drama na YT ima više od 300.000 pregleda pa ne verujte mojoj oceni, već pogledajte sami ako želite na ovom linku. A pripovetku svakako pročitajte.

Radmila Vesković

* Preporuka za čitanje: Ovo je bila sudbina književnog lika Anice Marković, a kakvu su neverovatnu promenu učinile neke žene u realnom životu pročitajte u tekstu Žene koje su pokidale lance

O potresnom performansu “Žensko groblje” čitajte u tekstu Seni ubijenih žena opominju, zahtevaju i mole