,,Otišle smo kad je mamu pokušao da udavi’’
5. januar 2022.
,,Mala sam, krenula sam u školu. Mama često plače, tati su oči stalno krvave, lice naduveno. Stalno je ljut. Kad dođe kući s posla, odmah spava. Hodamo na prstima da se ne probudi. Ako šušnemo, urla i baca stvari. Ne smeje se kad je s nama. Napolju da. Prema svima je ljubazan, smeje se, priča viceve. Mene stalno šalje u prodavnicu. "Kupi mi pivo."
Uveče, kad legnem da spavam, čujem da se svađaju. Ne znam zbog čega, ali često ne spavam. Mama dođe kod mene, spavamo zajedno. Znam da je plakala. I ona zna da ja znam.’’
Ovako počinje autorski tekst Suzane Trajković, novinarke ,,Kurir’’-a, objavljen u tom listu, a u kojem ona sa čitaocima i čitateljkama deli svoje iskustvo porodičnog nasilja koje je zajedno sa majkom doživljavala od oca. U nastavku se nižu potresna svedočenja o pokušajima da sa majkom izađe iz nasilja, o bekstvu iz kuće, teškom razvodu i traumama koje je kao devojčica doživela od najbliskije osobe – svog oca.
,,Seo je na pod kuhinje, ispred sobe u kojoj spavamo, i stavio pivo i cigare pred sebe. Vikao je na mamu da dođe da ga podigne jer je pao. A nije. Znamo to obe. Pravimo se da spavamo. Napolju je kiša, a mi bežimo kod komšinice jer tata već preti. Mama iskače prva. Dobro je što imamo kuću. Ipak, ja sam mala. Dodajem joj moje klompice jer je napolju mokro. Spušta ih da ne ugazim u baru, pa mene u njih. Još ih se u mraku sećam. Zelene su i po sebi imaju sitne bele rade. Odlazimo kod komšinice, dobijam slatkiše. Da budem dobra. Napolju je policija. Bili su tu dok nismo skupile nešto stvari.
Tada smo otišle drugi put. Pre toga smo s nekoliko stvari u torbi probale, ali nas je tatina mama vratila i rekla ,,a ne pravimo gluposti’’. Otišle smo kod mamine mame. Vratile se. Biće bolje. Nismo imale para, a on je rekao da će manje da pije. Ali nije. Jednom sam bila napolju, kod drugaričine kuće. Igrala sam se i videla mamu kako stoji malo dalje. Plakala je i rekla da moramo da odemo. Uhvatio ju je za vrat da je davi i pobegla je. Tada smo već imale dosta para za kirije. Pokupile smo stvari i otišle zauvek.’’
Povod za javno obraćanje Suzani je bila lavina ispovesti žrtava nasilja, koja je pokrenuta 25. decembra prošle godine na društvenoj mreži Twitter, sa više od 24.000 tvitova pod haštagom #nisamprijavila.
,,Mahom su to bile anonimne priče. Ja sam novinarka. Borkinja protiv nasilja nad ženama. Zovem se Suzana. I nije me sramota da kažem kakve mi je rane na duši zadao jedan roditelj... ’’.
,,Živele smo kao podstanari, u jednoj sobi. Tu ti je sve. I kuhinja i kreveti i sto za učenje. Bilo je, kad se setim, to mesto za preživljavanje. Al nama je tu bio mir. Imam 12 i oni se posle duge procedure - razvode. Mene su u Centru za socijalni rad stalno nešto ispitivali. Uglavnom o tati. Videli su i oni kakav je. Odredili su da moram da ga viđam jednom nedeljno. A ja to nisam želela, jer će opet biti ljut, vikaće...
Jednom, kad smo se preselili, pozvao je mamu i rekao: "Ubiću vas obe, u ulici sam gde živite." Sećam se, tada smo ostale u autobusu i okrenule krug u kontrasmeru. Dugo smo se vozile, čekale da ode. Zvati rodbinu s njegove strane nije bilo poente. Policiju isto. Mogle smo samo da bežimo. Same, po mraku. A meni su psiholozi i dalje govorili da treba da viđam tatu...’’.
U gostovanju u emisiji ,,Redakcija’’ na Kurir TV, ona je ispričala da se pre objavljivanja autorskog teksta posavetovala sa majkom, kao i da je izlazak iz nasilja za njih dve bio složen proces koji se dobro završio, ali traume nisu preko noći nestale.
,,Pre nego što sam napisala tekst, ja sam prvo nju pitala da li da napišem i da li će nju biti sramota i ona je rekla ,nas nema čega da bude sramota, jednostavno, mi nismo krive’. Zamolila sam je da ne pročita odmah. Da je ne bi mnogo potreslo, a ona je rekla da ima utisak da me je kasno sklonila. Nije me kasno sklonila. Bila sam dovoljno dugo tu da sve vidim, da vidim kako ne treba, a onda sam se sklonila i naučila da se borim i naučila da budem danas ovo što jesam. I mislim da je ona najzaslužnija za to i da smo nas dve jedna drugoj bili pokretači.’’
Na kraju teksta u kojem je do detalja opisala nasilje oca, Suzana poziva čitavu javnost i svakog ponaosob da nasilje prijave, a žrtve da o nasilju ne ćute i da potraže pomoć.
,,Moja priča nije najgora, ali mi je detinjstvo ponudilo gorke plodove umesto slatkiša.
Nisam bitna ja kao ja, već Suzana koja se bavi poslom koji nosi veliku odgovornost i koju danas nije sramota svog detinjstva. Jer nisam kriva, kao nijedna žena, kao nijedno dete. Tu sam da pomognem onima kojima je pomoć potrebna, ili koji ne znaju gde da je potraže, kao ja i mama one kišovite večeri kad sam nosila klompe sa belim radama. Aktivistkinja sam, borim se protiv nasilja i član sam mreže Novinarke protiv nasilja.
Pomažem kome mogu. Govorim glasno svoju priču, da žene prijave nasilje, psihičko ili fizičko. Psihičko je možda i teže, floskula je nekih aktivistkinja, jer ostavlja rane na duši, a ne na telu kao batine.
Danas su žene zaštićenije. Imaju informacije. Mi nismo imale.
Mogle smo da budemo crni broj na kraju da je on to ostvario. Bogu hvala, nismo. Zato sam tu. Da vam kažem da prijavite nasilje. Jer možete, i nikad niste same. Ne zaboravite to.
Kad rana zaraste, pojavi se krasta. Psihičke rane gore su od fizičkih. One večito peku dušu čoveku. Verujte.’’
Prva reakcija javnosti na njenu priču, kaže Suzana, bila je ogromna podrška sa svih strana, od koleginica i kolega, do potpuno nepoznatih žena koje joj se javljaju i šalju poruke zahvalnosti.
,,Nije mi dobro. Pojma nisam imao kroz šta si prolazila - reči su jednog mog kolege.
- Verovatno će te neko gledati drugačijim očima, ali to spada u cenu tvoje borbe. Sad si jos veća u mojim očima - reči su drugog kolege.
- Znam koliko si velika osoba, ali ovo... Moje najdublje poštovanje. Čast mi je što smo prijatelji - napisao mi je prijatelj koji je pobedio tešku bolest, a sad se bori za druge.
- Bravo Suzo, ponosan sam što te poznajem i još ponosniji jer si borac, vitez ovog vremena - napisao mi je još jedan kolega.
- Teška životna priča, dete. Naklon do poda za hrabrost - napisala mi je žena o čijem sam bolesnom detetu pričala.
- Divna dušo, hvala ti na hrabrosti da govoriš u ime svih onih što ćute! - napisala mi je jedna humana žena, puna priznanja za svoj rad.
- Retko ko se odluči da ovako javno govori o svom životu,bravo. Meni muškarcu su pošle suze, jer znam kakav si ČOVEK. Ovo treba svako da pročita. Ponosan sam što te poznajem - napisao mi je još jedan mladić koji se bavi humanitatnim radom, a sa kojim sam se sprijateljila.’’
Suzana Trajković, novinarka i aktivistkinja, u ,,Kuriru’’ se na kraju zahvalila svima koji su njenu priču saslušali i čuli.
,,Ako su svi ovi ljudi koji su mi se javili barem nekome prosledili link, a da znaju da je taj neko u problemu, ja sam uspela u životu.
Ako je barem jedna žena okrenula SOS broj i prijavila nasilje, onda znam zašto sam se ogolila. Što bi rekao jedan moj kolega "za čije babe zdravlje". Za nečije, znao je i on da imam viši cilj.’’
Ceo autorski tekst Suzane Trajković možete pročitati ovde:
Gostovanje na Kurir TV možete pogledati ovde:
https://www.kurir.rs/tv/emisije/redakcija/34077/redakcija-04-01-2022-1-deo
*Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36
Preventivni program ,,Moć promene'' podržava UN Trust Fund to End Violence against Women.
