Postupanje nadležnih institucija i službi za suzbijanje nasilja u porodici tokom epidemije – dr Sanja Ćopić, istraživačica i predsednica Upravnog odbora Viktimološkog društva Srbije
26. avgust 2021.
Foto: dr Sanja Ćopić
Viktimološko društvo Srbije predstavilo je istraživački izveštaj ,,Postupanje nadležnih institucija i službi za suzbijanje nasilja u porodici u Republici Srbiji tokom Covid-19 epidemije, posebno u periodu vanrednog stanja’’, maj 2021., a tim povodom razgovarali smo sa dr Sanjom Ćopić, istraživačicom i predsednicom UO Viktimološkog društve Srbije.
Kako i koliko su pandemija i vanredno stanje uticale na žene žrtve nasilja?
Kao i u mnogim drugim državama, i u Srbiji su pandemija i restriktivne mere koje su uvedene u cilju suzbijanja virusa Covid-19, posebno tokom vanrednog stanja, povećavali rizik od nasilja nad ženama i devojčicama, posebno od nasilja u porodici jer su nasilnici i žrtve provodili više vremena zajedno, u istom prostoru, uz ograničene mogućnosti za traženje pomoći. Kada su u pitanju oblici nasilja u porodici kome su žene bile izložene, podaci do kojih se došlo istraživanjem pokazuju da su mahom isti oblici nasilja prisutni tokom pandemije virusom Covid-19 kao i pre nje, ali se beleže i neki novi obrasci, na primer, zloupotreba restriktivnih mera, koja se ogleda u uspostavljanju dodatne kontrole nad ženama, na primer, kroz zadržavanje žena u izolaciji i ograničavanje kretanja, ograničavanje socijalnih kontakata, ekonomsko nasilje, pretnje zaražavanjem virusom (namerno kijanje, kašljanje kako vid pretnje ženi od zaražavanja i oblik zastrašivanja) ako ne budu poštovale nametnuta pravila nasilnika, namerno nepreduzimanje mera zaštite od virusa od strane nasilnika, izbacivanje žene iz kuće neposredno pre ili tokom policijskog časa i slično. Sa druge strane, žene žrtve nasilja u porodici su bile suočene sa ograničenim mogućnostima za traženje pomoći. Pri tome je položaj žena iz osetljivih kategorija koje su bile izložene nasilju tokom vanrednog stanja bio teži, odnosno bilo im je posebno otežano prijavljivanje nasilja i traženje pomoći (na primer, žene u ruralnim naseljima, žene koje nisu u mogućnosti da koriste tehnološke alate i online kanale komunikacije). Tokom vanrednog stanja, prema podacima dobijenim od Ministarstva unutrašnjih poslova za potrebe istraživanja, policija je registrovala za 3% manje krivičnih dela nasilja u porodici nego u istom periodu 2019. godine, što se upravo može objasniti činjenicom da, zbog ograničenja kretanja tokom vanrednog stanja, mnoge žrtve, a to su u najvećem broju slučajeva žene, nisu mogle da u situaciji nasilja izađu iz kuće, pozovu pomoć, prijave nasilje i potraže zaštitu. Sa druge strane, u Srbiji nisu uvedeni alternativni načini podnošenja prijava i tužbi za zaštitu od nasilja u porodici ili drugih vidova nasilja prema ženama, koji bi omogućili da žene blagovremeno i bez rizika po svoju bezbednost zatraže pomoć, na primer, on-line ili putem SMS-a, WhatsApp-a ili Vibera, pa su samim tim mogućnosti žena da prijave nasilje bile ograničene.
Šta je država uradila po pitanju zakonskog okvira za postupanje institucija u slučajevima porodičnog nasilja i jesu li li se odluke države sprovodile?
S jedne strane, nakon uvođenja vanrednog stanja u martu 2020. godine donete su brojne odluke i propisi o merama koje se preduzimaju u vreme vanrednog stanja, ali su sve te odluke i propisi bili opšteg karaktera, nisu bili rodno senzitivni, te su retke mere koje su se odnosile na ranjive grupe, uključujući žene žrtve nasilja, posebno nasilja u porodici. Tako su, na primer, specijalizovane ženske organizacije koje pružaju pomoć i podršku ženama žrtvama nasilja uputile u aprilu 2020. predlog Vladi Srbije da se Uredba o merama u vreme vanrednog stanja, u delu koji se odnosi na zabranu kretanja, dopuni odredbom koja bi omogućila da tokom trajanja zabrane kretanja žene i devojke mogu, bez rizika od kažnjavanja, da napuste prostor u kome žive onda kada su direktno izložene nasilju kako bi potražile pomoć. Istu inicijativu su Vladi RS prosledili Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnik građana, ali do tražene dopune pomenute Uredbe nije došlo. Sa druge strane, tokom pandemije, uključujući i period vanrednog stanja, važio je isti zakonski okvir za postupanje institucija u slučajevima nasilja u porodici. Ono što se može oceniti kao pozitivan korak kada je bila u pitanju krivičnopravna i građanskopravna zaštita od nasilja u porodici je zaključak Visokog saveta sudstva iz marta 2020. godine, kojim su u grupu predmeta kod kojih postupci ne trpe odlaganje svrstani krivični postupci u slučajevima nasilja u porodici, kao i postupci za određivanje, produženje i ukidanje privremenih mera i postupci za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici. U svakom slučaju, ono što je neophodno je da u svim kriznim situacijama rodna perspektiva bude jasno uključena u osmišljavanje i primenu politika, strategija i mera za suprotstavljanje krizama, uključujući i krizu izazvanu pandemijom Covid-19. To podrazumeva stalnu procenu uticaja mera koje država preduzima u krizi na žene i devojčice i njihovu izloženost riziku od različitih oblika rodno zasnovanog nasilja, uključujući partnersko nasilje i nasilje u porodici. Dakle, važno je da politike, strategije i praktične mere budu zasnovane na dokazima, što podrazumeva redovno prikupljanje podataka, kako bi se pratili trendovi i procenjivale potrebe za uslugama podrške i zaštite žrtava nasilja u porodici, koje se tokom pandemije, a posebno vanrednog stanja, menjaju.
Da li su žrtve nasilja u porodici imale mogućnost da se tokom pandemije i vanrednog stanja obrate za pomoć i kome?
Žrtve nasilja u porodici su i tokom vanrednog stanja i kasnije, uopšte tokom pandemije, mogle da se obraćaju institucijama i organizacijama koje inače rade na sprečavanju nasilja u porodici i pružanju pomoći žrtvama. Međutim, kako je, kao što sam već navela, tokom vanrednog stanja pristup informacijama o dostupnim uslugama podrške i zakonskim merama ipak bio ograničen za žrtve nasilja u samoizolaciji i/ili one koje žive sa svojim partnerima/članovima porodice koji ih zlostavljaju, bilo je potrebno da se razviju neke informativne kampanje kroz koje bi se žrtve jasnije informisale kome i na koji način mogu da se obrate ako imamo u vidu i izmene u režimu rada institucija tokom vanrednog stanja i nakon njega. Međutim, takvih kampanja u Srbiji tokom vanrednog stanja nije bilo. Čak i informacije koje su postojale na sajtovima pojedinih ministarstava nisu uvek bile lako dostupne ili nisu bile ažurirane. Sa druge strane, organizacije civilnog društva, posebno specijalizovane ženske organizacije koje pružaju podršku ženama žrtvama nasilja su redovno ažurirale svoje podatke i koristile su različite načine i kanale za obaveštavanje korisnica o promenama rada organizacije tokom i nakon vanrednog stanja. Imajući sve to u vidu, jedna od preporuka istraživanja je da je potrebno kontinuirano informisati javnost o povećanom riziku od nasilja nad ženama i devojčicama tokom pandemije, kao i drugih kriznih situacija, i postojećim službama i uslugama podrške. Kontinuirano informisanje bi trebalo sprovoditi kroz distribuciju informativnog materijala na lako dostupnim mestima (kao što su supermarketi i apoteke), na različitim jezicima, uključujući znakovni jezik, i u drugim pristupačnim formatima, uključujući prilagođavanje digitalnih tehnologija, titlovanje, usluge releja, tekstualne poruke na jednostavan i lako razumljiv jezik za širu javnost i slično.
Kakva je bila uloga medija u izveštavanju javnosti o nasilju u porodici i dostupnim vrstama podrške i pomoći žrtvama?
Mediji su izveštavali o različitim aspektima nasilja u porodici tokom vanrednog stanja. Ali, ono što se može zaključiti iz analize medijskog isveštavanja koja je sprovedena za potrebe istraživanja je da je pažnja medija u periodu vanrednog stanja više bila usmerena na pojedinačne slučajeve nego na opšte teme vezane za nasilje u porodici. S obzirom da je vanredno stanje nosilo povećan rizik od nasilja u porodici, nedovoljno je iskorišćen potencijal medija da utiču na informisanje o problemu i prevenciju istog. Takođe, u medijima je vrlo malo izveštavanja o uslugama i načinima pomoći koje državne institucije pružaju žrtvama nasilja u porodici. Upravo zato je potrebno osigurati intenzivnije izveštavanje medija o tome kako pandemija povećava rizike nasilja nad ženama i devojčicama i gde i kako žrtve mogu da potraže pomoć, koje su službe dostupne, šta one nude, kako doći do njih. Pored toga, jako je važno da se radi na stalnoj edukaciji novinara i novinarki o izveštavanju o nasilju u porodici, posebno tokom perioda kriza, koje treba da bude u skladu sa Smernicama za medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama, koje su razvile Novinarke protiv nasilja prema ženama.
Kako su na pandemiju, posebno nakon uvođenja vanrednog stanja, odgovorile sprecijalizovane nevladine ženske organizacije?
Sve specijalizovane ženske organizacije nastavile su tokom vanrednog stanja, ali i nakon njega da pružaju pomoć i podršku ženama žrtvama nasilja. Usluge podrške nastavila je da pruža i za sada jedina opšta služba za žrtve, koja funkcioniše u okviru Viktimološkog društva Srbije – služba VDS info i podrška žrtvama. Ove organizacije su vrlo brzo prilagodile svoj rad uslovima vanrednog stanja, odnosno, prilagodile su svoje radno vreme i način pružanja usluga. Primećuje se da su organizacije mahom prešle na rad na daljinu, smanjen je broj osoba koje su radile u kancelariji kako bi se smanjila mogućnost zaražavanja, smanjen je broj angažovanih konsultantkinja jer su neke od njih pripadale rizičnim grupama ili su bile izložene virusu, produženo je radno vreme organizacija, izmenjeni su brojevi telefona, odnosno korišćeni su brojevi telefona koji nisu vezani za kancelariju i slično. Sa druge strane, uočene su promene u načinu pružanja podrške i pomoći, Naime, većina organizacija nije pružala usluge podrške neposredno, u vidu individualnih razgovora u kancelariji, dok su pojedine organizacije nudile ovu uslugu uz povećane mere zaštite od virusa. Specijalizovane organizacije su pružale podršku putem telefona, a korišćeni su i novi načini komunikacije sa ženama žrtvama nasilja, na primer, online komunikacija, komunikacija putem društvenih mreža, razvijanje chat i mail sistema komunikacije kako bi svojim korisnicama ostale redovno, čak i češće, dostupne u kriznoj situaciji. Međutim, jedan od uočenih problema tiče se teškoća u dolaženju do žena koje ne koriste digitalnu tehnologiju i koje su očigledno ostale van kanala podrške i informacija koje su nuđene na taj način, na šta je potrebno obratiti pažnju u budućnosti i nači način da se i one informišu i imaju jednak pristup uslugama podrške.
Da li broj poziva SOS telefonima za žrtve nasilja povećan ili smanjen? Kako to (smanjenje/povećanje) objašnjavate?
Prema podacima Nacionalnog SOS telefona, ukupan broj poziva u prvih osam meseci 2020. godine bio za oko 22% manji u odnosu na isti period 2019. Kada je u pitanju period vanrednog stanja primećuje se da je broj poziva bio na relativno sličnom nivou kao u istom period 2019. godine, pri čemu je u periodu vanrednog stanja zabeležen manji pad broja poziva (za oko 8%) u odnosu na isti period 2019. Sa druge strane, podaci dobijeni od organizacija civilnog društva koje su članice Mreže Žene protiv nasilja, kao i od Savetovališta protiv nasilja u porodici pokazuju da je tokom 2020. godine zabeležen porast broja žena koje su se obratile organizacijama civilnog društva za pomoć i to za 11,8%. Pri tome, u periodu vanrednog stanja ovim organizacijama, a koje evidentiraju podatke na mesečnom nivou, obratilo se skoro 30% više žena žrtava nasilja u odnosu na isti period 2019. godine, ali i oko 29% više u odnosu na januar i februar 2020.
Iako podaci do kojih smo došli istraživanjem pokazuju da je trend broja žena žrtava nasilja u porodici koje su se obraćale za pomoć organizacijama civilnog društva bio sličan tokom 2019. i 2020., ipak se primećuje je da je u 2020. godini zabeležen veći rast broja žena koje su se obratile za pomoć organizacijama civilnog društva u aprilu 2020. u odnosu na početak te godine, nego što je to bio slučaj u istom periodu 2019., a slično se uočava i kada se posmatra period jun 2019. i 2020., a potom i oktobar 2019. i 2020., dakle, periodi kada je zabeležen vrh prvog talasa koronavirusa, zatim kada počinje drugi, a potom i treći talas, što upravo govori u prilog napred navedenom da se u doba pandemije povećava rizik od nasilja u porodici. Neke ženske organizacije zabeležile su povećanje broja poziva za pomoć i podršku tokom vanrednog stanja, druge su beležile približno isti broj obraćanja kao i u istom periodu 2019., dok je jedan broj organizacija beležio smanjenje broja primljenih poziva.
Jesu li Sigurne kuće u Srbiji bile dostupne žrtvama kao i pre pandemije i kakvim podacima o broju smeštenih žrtava raspolažu?
Prema podacima do kojih smo došli istraživanjem, sigurne kuće jesu bile dostupne. Međutim, podaci pokazuju da je je tokom prvih osam meseci 2020. u sigurnim kućama boravilo za 42% manje žena žrtava nasilja u porodici u odnosu na isti period 2019.
Broj žena koje su boravile u Sigurnim kućama
Tokom perioda vanrednog stanja u Sigurnim kućama je bio manji broj žena (23 žene) u odnosu na isti period 2019. godine (43 žena). Ovakav trend je nastavljen i nakon ukidanja vanrednog stanja. Ukupno gledano u periodu vanrednog stanja najveća razlika u odnosu na isti period 2019. godine, primetna je tokom aprila meseca (vrh prvog talasa pandemije), kada je u 2019. godini na smeštaju bilo 20 žena, a tokom 2020. godine - 9 žena. Isti trend, dakle, najmanji broj žena koje su smeštene u Sigurne kuće beleži se i u julu mesecu, kada je bio vrh drugog talasa korona virusa. Drugim rečima, od uvođenja vanrednog stanja nije došlo do povećanja prijema žena žrtava nasilja u porodici u Sigurne kuće. Inače, kako pokazuju nalazi istraživanja, rad sigurnih kuća tokom pandemije odvijao se neprekidno i stabilno, uz poštovanje svih propisanih mera u cilju zaštite zdravlja korisnica i zaposlenih. Od početka pandemije prijem korisnica u Sigurne kuće je realizovan u skladu sa instrukcijama Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Pored standardne dokumentacije za prijem koju obezbeđuje centar za socijalni rad, u cilju zaštite korisnica i zaposlenih neophodan je bio i negativan test na virus Covid-19, dakle, procedura prijema je donekle bila otežana što je, pak, moglo da utiče i na ukupan broj žena smeštenih u sigurne kuće u tom periodu.
Kako su se programi podrške (SOS telefon) tokom vanrednog stanja sprovodili i finansirali?
Organizacije civilnog društva u Srbiji koje pružaju podršku žrtvama ne dobijaju finansijska sredstva od države, niti imaju stabilne izvore finansiranja, tako da je kriza nastala usled pandemije Covid-19 učinila finansiranje njihovih aktivnosti, uključujući podršku žrtvama, još nestabilnijim i neizvesnijim. Pojedine, naročito ženske organizacije, morale su da prekinu ili modifikuju neke od svojih aktivnosti usled nedostatka finansiranja. Jedan broj organizacija civilnog društva koje su bile obuhvaćene istraživanjem je finansiran tokom, a neke i nakon vanrednog stanja, iz donatorskih i projektnih sredstava. Na primer, UN Women je osigurala simbolična, ali ipak važna novčana sredstva kako bi jedan broj organizacija iz Mreže Žene protiv nasilja mogle da pružaju podršku ženama žrtvama nasilja tokom 24 sata, potom, za obezbeđivanje urgentne pomoći za najugroženije grupe žena, za pokrivanje drugih nepredviđenih troškova koje organizacije mogu da imaju. Takođe, AVON fondacija je obezbedila simbolična sredstva za članice Mreže Žene protiv nasilja za urgentna davanja tokom pandemije. Neke organizacije civilnog društva su koristile privatne izvore za davanje hitne finansijske pomoći ženama žrtvama nasilja. Rad pojedinih organizacija je zavisio od volonterskog rada konsultantkinja. Retki su primeri finansiranja usluga podrške iz budžeta lokalnih samouprava.
Kako je policija odgovarala na počinjena krivična dela nasilja u porodici i kakvim podacima o tome raspolažete?
Trend kretanja broja krivičnih dela nasilja u porodici koje je registrovala policija je bio sličan tokom 2019. i 2020.
Međutim, primećuje se da se u 2020. beleže manje oscilacije nego u 2019., posebno u periodu od jula do kraja godine. U martu 2020. je bilo za 2% više registrovanih dela nasilja u porodici nego u martu 2019. godine, da bi u aprilu 2020. bio zabeležen pad broja krivičnih dela nasilja u porodici za 8% u odnosu na april 2019. Nakon ukidanja vanrednog stanja beleži se porast evidentiranih krivičnih dela nasilja u porodici, pa je u maju broj evidentiranih slučajeva za 4% bio veći nego u istom mesecu 2019. godine. Takođe, u maju 2020. se beleži rast broja registrovanih krivičnih dela nasilja u porodici u odnosu na mart (za 10%) i april (za 23%), što može da ukazuje na porast nasilja, ali i na činjenicu da je sa ukidanjem ograničenja uvedenih tokom vanrednog stanja olakšano prijavljivanje nasilja. Međutim, nakon maja, broj evidentiranih slučajeva je bio u padu i ispod nivoa u istim mesecima 2019. godine sve do decembra, kada je prvi put zabeležen porast, ali i dalje ispod broja evidentiranih slučajeva u istom mesecu 2019. godine. Najveći pad broja evidentiranih slučajeva u odnosu na isti mesec 2019. godine bio je u oktobru (21%). Iako je vanredno stanje ukinuto i na snazi nisu bile restriktivne mere, pandemija Covid-19, posebno u mesecima kada se beležio najveći broj zaraženih, očigledno je doprinela strahu od zaražavanja, što, u odsustvu alternativnih načina prijavljivanja nasilja, može da bude razlog manjeg obraćanja za pomoć i prijavljivanja slučajeva nasilja u porodici. Kada je u pitanju izricanje hitnih mera po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, primećeno je da je policija naredila približno isti broj hitnih mera tokom 2019. i 2020. godine, što pokazuje da policija uglavnom nije menjala kriterijume za postupanje, dakle, ni tokom ni nakon vanrednog stanja.
Kako su postupala Osnovna javna tužilaštva u slučajevima nasilja u porodici tokom vanrednog stana?
Osnovna javna tužilaštva su u 2020. razmatrala za 14% manje slučajeva nasilja u porodici nego u istom periodu 2019. godine, što je svakako posledica smanjenja broja slučajeva prijavljenih tužilaštvima i manjeg broja održanih sastanaka grupa za koordinaciju i saradnju, posebno tokom perioda vanrednog stanja. Ukupno gledano, broj novih slučajeva nasilja u porodici prijavljenih tužilaštvima je bio za 11% manji u 2020. u odnosu na 2019. godinu, takođe, tokom 2020. godine održano je za 10% manje sastanaka grupa za koordinaciju i saradnju u odnosu na 2019., izrađeno je za 12% manje individualnih planova podrške i zaštite žrtava, dok je sastancima grupa za koordinaciju prisustvovalo 115 žrtava što je za 41% manje u odnosu na 2019. U periodu vanrednog stanja broj razmatranih slučajeva nasilja u porodici od strane osnovnih javnih tužilaštava je bio za 47% manji nego u istom periodu 2019. godine.
Takođe, grupe za koordinaciju i saradnju su imale za 46% manje sastanaka nego u istom periodu 2019., posledično, tokom vanrednog stanja zabeležen je i pad broja izrađenih individualnih planova i to za 53% u odnosu na isti period 2019.
Koliko je pandemija uticala na rad grupa za koordinaciju i saradnju u slučajevima nasilja u porodici?
Podaci do kojh se došlo tokom grupnih intervjua sa predstavnicima osnovnih javnih tužilaštava (OJT) pokazali su da OJT i grupe za koordinaciju i saradnju nisu prestajali sa radom tokom vanrednog stanja. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici se primenjivao kao i do tada, a redovno se postupalo i u krivičnim i parničnim predmetima vezanim za nasilje u porodici. Sastanci grupa za koordinaciju i saradnju su organizovani redovno. Sastanci su se i tokom i nakon vanrednog stanja održavali na dve nedelje kako je propisano Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, ali su u nekim OJT sastanci organizovani i tokom i nakon vanrednog stanja jednom nedeljno zbog većeg broja predmeta (na primer, II OJT u Beogradu i OJT u Nišu). Međutim, zbog pandemije, posebno tokom vanrednog stanja, način rada grupa za koordinaciju i saradnju je donekle bio promenjen i prilagođen vanrednom stanju, pandemiji i epidemiološkim uslovima. Tako je jedan broj osnovnih javnih tužilaštava u Srbiji organizovao rad grupa za koordinaciju i saradnju online, putem Zoom aplikacije ili na drugi način, kako bi se osiguralo da se sastanci grupa održavaju redovno, što se svakako može oceniti kao pozitivno. Po mišljenju predstavnika OJT sa kojima su rađeni grupni intervjui, prednosti online sastanaka ogledaju se u tome što je rad brži i efikasiji, brža je razmena podataka i informacija jer ne moraju da se šalju zvanični zahtevi ka ustanovama i institucijama, svako od članova grupe se nalazi u svojoj kancelariji i ima odmah dostupne sve potrebne informacije za konkretni slučaj koji se razmatra. Sa druge strane, uočeni su i problemi, koji se prevashodno ogledaju u nedovoljnoj tehničkog opremljenosti svih članova grupe za koordinaciju. Zato je jedna od preporuka ovog istraživanja da se obezbediti nesmetan rad grupa za koordinaciju i saradnju tokom pandemije i drugih sličnih kriza u bezbednim uslovima (preko online aplikacija), što zahteva obezbeđivanje tehničke opremljenosti grupa i jačanje kapaciteta za rad u izmenjenim okolnostima.
Kakva je bila saradnja OJT, Centara za soc. rad i policije sa organizacijama civilnog društva?
Međusobna saradnja članova grupa za koordinaciju i saradnju (OJT, CSR i policija) tokom i nakon vanrednog stanja je ocenjena kao dobra. Jedan primer dobre saradnje među institucijama bio bi, na primer, sledeći: interni tim zadužen za nasilje u porodici pri CSR Novi Sad ima posebnu viber grupu sa nekoliko inspektora u policiji i tužilaca koji takođe rade samo slučajeve nasilja u porodici, tako da su u stalnoj vezi, što doprinosi efikasnijem i kvalitetnijem radu. Kada je u pitanju saradnja sa drugim institucijama, kao primer dobre prakse može da se navede saradnja koju grupa za koordinaciju i saradnju u II OJT u Beogradu ima sa Nacionalnom službom za zapošljavanje (NSZ). Od 2019. godine grupa za koordinaciju i saradnju je imala redovno sastanke sa NSZ, koji su se održavali uživo, dok su se tokom i nakon vanrednog stanja i ovi sastanci organizovali online, preko Zoom aplikacije. Ova saradnja se ocenjuje kao bitna zbog razmatranja mogućnosti zapošljavanja žrtve, te njenog ekonomskog osnaživanja, koji je važna karika u procesu izlaska iz nasilja, vraćanja kontrole nad svojim životom i oporavka. Kada je u pitanju saradnja sa organizacijama civilnog društva, predstavnici pojedinih OJT su naveli da imaju dobru saradnju sa organizacijama civilnog društva, te, iako ih ne pozivaju na sastanke grupa, žrtve upućuju na ove organizacije, posebno kada im je potrebna psihosocijalna ili pravna pomoć (na primer, u Beogradu, Leskovcu, Nišu). U nekim mestima koja su bila obuhvaćena istraživanjem nema organizacija civilnog drušva, pa se saradnja retko i ostvaruje. Kao vid saradnje sa organizacijama civilnog društva navodi se i uključivanje predstavnika i predstavnica OJT na seminare i sastanke koje organizuju organizacije civilnog društva. Međutim, imajući u vidu akumulirano znanje i iskustvo organizacija civinog drušva u pružanju podrške ženama žrtvama nasilja, jedna od preporuka ovog istraživanja je da je neophodno osigurati punu saradnju državnih organa, ustanova i institucija sa ženskim nevladinim organizacijama i drugim organizacijama civilnog društva kako bi se odgovorilo na potrebe žrtava nasilja u porodici, posebno žena i dece.
Kako su Centri za socijalni rad organizovali rad sa žrtvama nasilja u toku pandemije?
Period vanrednog stanja uticao je na to da dođe do promena u načinu rada centara za socijalni rad (CSR), ali ne i u kvalitetu pruženih usluga u većini CSR. Zbog epidemiološke situacije, način rada tokom trajanja vanrednog stanja bio je izmenjen i prilagođen trenutnoj situaciji: redukovanje poslova, uvođenje dežurstava, rad od kuće ili kombinovanje rada od kuće i iz kancelarije, prilagođavanje različitih službi unutar CSR za rad na različitim poslovima. Neki CSR su radili na vrlo redukovan način, osim kod slučajeva koji su procenjeni kao urgentni, jer nisu postojali uslovi, kako organizacijski, u smislu primanja stranaka u prostorije centra, tako i u broju angažovanih stručnih lica. Sa druge strane, neki CSR su nastavili sa radom ali u izmenjenom režimu. Primer kako bi se ovakva situacija mogla izbeći u budućnosti jeste način organizacije rada u CSR Novi Sad, koji ima interni tim koji radi samo predmete vezane za nasilje u porodici, a koji čini sedam zaposlenih stručnih lica različitih profila i supervizor. Ovakva organizacija rada u velikoj meri doprinosi rasterećenosti zaposlenih u drugim službama u okviru CSR, te specijalizaciji jednog dela zaposlenih u CSR za postupanje u slučajevima nasilja u porodici. Ovo je primer dobre prakse za postupanje i u redovnim i u vanrednim okolnostima. Što se tiče vidova pomoći koje je CSR pružio ženama žrtvama nasilja u porodici tokom i nakon vanrednog stanja, reč je o uobičajenim uslugama koje se inače pružaju korisnicama, kao što su savetodavno-terapijski rad (psihološko i pravno savetovanje), pomoć u smeštanju u sigurne kuće, materijalna pomoć, postupanje po krivičnim prijavama, informisanje stranaka o tome kako mogu da se dodatno zaštite u slučaju nasilja i koje usluge pomoći i podrške su im na raspolaganju.
Šta su bili najveći izazovi u radu organizacija civilnog društva sa žrtvama nasilja u porodici?
Nekoliko je ključnih izazova sa kojima se se organizacije civinog društva suočile tokom pandemije. Kao prvo, to su finansijski izazovi u smislu nedostatka stabilnog i održivog finansiranja usluga podrške žrtvama; potom, organizacioni, jer je u uslovima pandemije, posebno tokom vanrednog stanja, bilo neophodno organizovati rad na način da se pruže kvalitetne usluge, ali da se u isto vreme zaštite i korisnice i zaposlene, odnosno volonterke, posebno one koje spadaju u rizične grupe kada je u pitanju zaražavanje. Tu su svakako i tehnički izazovi vezani za korišćenje različitih načina komunikacije ali i dolaženja do žena koje ne koriste savremene tehnologije, kao i logistički u smislu nedostatka supervizije rada volontera, uniformnih standara pružanja podrške online, kao i vezano za evidentiranje podataka. Još jedan od značajnih izazova sa kojima su se susrele organizacije civilnog društva bio je i efekat sagorevanja i nedostatak podrške za pružateljke usluga, pa je to segment na kome treba raditi u budućnosti kako bi se u potpunosti osigurala kvalitetna podrška a ujedno zaštitile one koje pružaju usluge.
Kakve predloge za poboljšanje rada su date državnim institucijama u vezi sa postupanjem u slučajevima nasilja u porodici, njegove prevencije, prijavljivanjem nasilnika i merama zaštite ?
Na osnovu nalaza istraživanja razvijen je čitav set preporuka vezanih za prevenciju, prijavljivanje nasilja i zaštitu žrtava koji se može videti u istraživačkom izveštaju i posebnim sažecima. Ukratko, u domenu prevencije ključno je da se radi na stalnom informisanju javnosti o povećanom riziku od nasilja nad ženama i devojčicama tokom pandemije i drugih kriznih situacija i postojećim službama i uslugama podrške, koristeći različite načine komunikacije sa krajnjim korisnicama i korisnicima, uz obraćanje pažnje na posebno osetljive kategorije (starije osobe, one koje ne koriste savremene tehnologije, osobe sa invaliditetom, osobe iz ruralnih sredina i slično). Uloga medija je u ovom domenu od naročite važnosti. Sa druge strane, neophodno je raditi na stalnoj edukaciji stručnjaka i stručnjakinja o uticaju pandemije i mera koje se preduzimaju na žene i devojčice i njihovu izloženost nasilju, posebno tokom perioda vanrednog stanja kada žrtve trpe i dodatne posledice restriktivnih mera ograničenog kretanja, kontakata i straha od zaražavanja virusom, kako bi se osiguralo valjano i ujednačeno postupanje. U domenu podrške i zaštite žena žrtava nasilja važno je, između ostalog, raditi na jačanju kapaciteta za pružanje online podrške, kao i na definisanju standarda za pružanje podrške na ovaj način, kao i na tome da država obezbedi adekvatno finansiranje za sve službe, uključujući organizacije civilnog društva, koje pružaju usluge podrške ženama žrtvama nasilja u porodici. Takođe je neophodno stvaranje rezervnih fondova za rad u izmenjenim uslovima. Najzad, kada su u pitanju prijavljivanje nasilja, mere zaštite i gonjenje učinilaca, ključnim se čini osmišljavanje i uvođenje alternativnih načina i kanala za prijavljivanje nasilja, koji bi omogućili da žene blagovremeno i bez rizika po svoju bezbednost zatraže pomoć; potom, da postoje jasne i ujednačene procedure za postupanju u slučajevima nasilja u porodici uopšte i naročito u nekim posebnim situacijama kao što je, na primer, viđanje dece sa očevima sa kojima ne žive, izricanje i poštovanje mera zaštite tokom policijskog časa, udaljavanje nasilnika, smeštanje žena u sigurne kuće, a u kontekstu pandemije i drugih kriznih situacija. Potrebno je uspostaviti jedinstven sistem evidentiranja i praćenja hitnih mera koje se izriču po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, kao i mera koje su definisane u individualnim planovima podrške i zaštite, kako bi se vršila evaluacija primene postojećih rešenja i predlagale reforme zakona, politika i prakse. Takođe, potrebno je obezbediti nesmetan rad grupa za koordinaciju i saradnju tokom pandemije i drugih sličnih kriza u bezbednim uslovima (preko online aplikacija), što zahteva obezbeđivanje tehničke opremljenosti grupa i jačanje kapaciteta za rad u izmenjenim okolnostima, kao i punu saradnju državnih organa, ustanova i institucija sa ženskim nevladinim organizacijama i drugim organizacijama civilnog društva kako bi se odgovorilo na potrebe žrtava nasilja u porodici, posebno žena i dece.
Projekat #SOSprotivNasilja realizuje Udruženje Fenomena u vidu medijske kampanje za smanjenje nasilja prema ženama tokom i nakon Covid-19 epidemije u Srbiji, u okviru regionalnog programa "Primena normi, promena svesti" koji finansira Evropska unija a sprovodi UN Women @unwomeneca – agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena.
#Fenomena #NisiSama #MoćPromeneMoćPrevencije #StopNasiljuNadZenama #SOSprotivNasiljaUizolaciji #endGBV #endVAWG #empoweringconsent #SayNoStopVAW #stoptoxicmasculinity #changingmindstoEVAW #unwomenserbia #EUzaTebe
