Primeri korektnog izveštavanja o nasilju prema ženama
Novinarke i novinari koji su učestvovali u Fenomeninom projektu objavili su 138 tekstova, od kojih 90% zadovoljava bar minimum etičkih standarda. Učestvovale su 23 redakcije, među kojima su i najčitaniji tabloidi
(Foto: Nevena Marković, Novinarke protiv nasilja NPN)
Može li se o nasilju nad ženama izveštavati tako da budu ispoštovana pravila novinarske etike i ljudskosti, a da tekst bude prihvatljiv i za uređivačku politiku tabloida? Čini se da može.
To su pokušali i u mnogome uspeli novinarke i novinari iz najčitanijih srpskih tablioda, koji su bili deo Fenomeninog projekta projekta „Moć promene – Moć prevencije“ (koji je od 2019-2022. finansirao UNTF) - segment „Suzbijanje nasilja kroz rad sa medijima“.
Evo nekoliko primera:
- Šest godina nisam imala hrabrosti da progovorim o ovoj slici: Uznemirujuća ispovest Ane iz Pančeva
Projektom su osim tabloida bili obuhvaćeni i drugi mediji, od nacionalnog do lokalnog nivoa pokrivanja, ukupno 23 redakcije, koje navodimo po azbučnom redu: Blic, Bujanovačke, Espreso portal, Informer, Kossev portal, Kurir, Luftika, Mondo, Narodne novine, Novosti, Objektiv, PP Media Prijepolje, Radio Kontakt Plus, Republika, RTS, RTV Melos, Srbija Danas, Tanjug, Telegraf portal, TV Info Puls, TV Kodal Bosilegrad i TV Priboj.
Na obuci „Etički standardi u izveštavanju o nasilju prema ženama“, održanoj na Kopaoniku 2020, utvrđen je minimum profesionalnih standarda u izveštavanju koje bi trebalo da u svojim tekstovima ispoštuju novinarke i novinari – učesnici u projektu:
Od 138 tekstova koje su novinari/ke objavili, ove standarde je ispunilo 90% napisa, pokazala je analiza izveštavanja, koju je uradila Ana Manojlović, novinarka RTS-a i mentorka na ovom delu projekta, uz pomoć Maše Mileusnić, a obe su aktivistkinje grupe Novinarke protiv nasilja nad ženama. O objavljenim tekstovima Ana Manojlović kaže:
- Većina je stavila broj SOS telefona i poštovala najmanje još dva zadata kriterijuma. Novinari su se trudili da pozovu kompetentne osobe, da objasne zakon koji reguliše ovu oblast, kao i da navedu statističke podatke, koji nekada govore više od samih tekstova. Bilo je i ozbiljnih analitičkih tekstova, žrtva nije okrivljavana za nasilje, a novinari nisu prekopavali ni po njenoj prošlosti u potrazi za uzrocima nasilja. Novinari su uglavnom izbegavali fraze kao što su „velika ljubav“, „zločin iz strasti“, „porodična nesreća“. U velikom broju slučajeva uspeli su da sačuvaju identitet žrtve.
Evo još nekoliko primera izveštavanja tabloida o nasilju nad ženama, tokom učešća u projektu:
- Znate li šta je FEMICID? Reč koju treba svi da nauče i nikada ne zaborave!
- Stojnić: Nasilje je isto za ženu na selu kao i za ženu u gradu, boli isto
Kako se pretpostavilo, tako se i ispostavilo: rad sa novinarima je dao bar privremeno rezultate, ali i na primerima njihovih tekstova vidljiv je problem fotografija i naslova:
- Ono što nismo uspele da poboljšamo i na čemu treba još mnogo da se radi je oprema tekstova. Fotografije su veoma često upravo onakve kakve smo sugerisali da ne smeju da budu. Bilo da je uzrok nedostatak vremena, dostupnih fotografija, neznanje ili urednički izbor, to je opšte mesto za tekstove koji su stizali pre ovog projekta i posle njega. Ni naslovi često nisu po standardima, ali njih uglavnom pišu urednici, koji nisu bili na obuci.
Govoreći o svom iskustvu novinarke i urednice u tabloidima, prvo na portalu Espreso.rs, a sada u redakciji Kurira, Suzana Trajković kaže:
- Kao jedna od urednica, nemam problem da objavim tekst kakav smatram da bi trebalo da bude. Ali činjenica je da se novinari suočavaju sa velikim pritiskom urednika i vlasnika medija. Neke od preporuka za izveštavanje mogu da budu lako primenjene, ali neke ne. Teško da će se mediji zaustaviti na objavljivanju inicijala žrtve, ili da neće objaviti fotografiju do koje su došli. Svi smo mi pod lančanim pritiskom jedni drugih: ako jedan medij objavi nešto što je čitano, onda će i svi drugi! Zato smatram da je rešenje neka vrsta konsenzusa, dogovora svih vlasnika i glavnih urednika kako će izveštavati o nasilju nad ženama i decom. A njih za isti sto može dovesti neka "viša instanca".
Ovo su neki od Suzaninih tekstova:
U situacija kada država ne sankcioniše kršenje zakona u izveštavanju o porodičnom nasilju, jedna edukacija i mentorski program nemaju moć da promene sliku o rodno zasnovanom nasilju koju šire tabloidi. Zbog toga je mentroka programa Ana Manojlović kao preporuke izdvojila:
Potrebno je nastaviti ovu vrstu obuka novinara i proširiti je predavanjima o rodu i polu;
U obuku bi trebalo uključiti i influensere/ke, koji bi mogli radom na mrežama da dopru do ciljnih grupa koje ne čitaju portale, niti prate klasične medije, a takvih je sve više i pripadaju mlađoj populaciji;
Trebalo bi ovakve obuke držati studentima žurnalistike. Oni to nemaju na predavanjima, a najbolje bi bilo posejati im seme znanja pre nego što ih pokvare kolege u redakcijama.
Vrlo svrsishodno, ali i najteže izvodljivo bi bilo napraviti obuku za urednike medija.
Tekst Ana Manojlović, obradila R. Vesković - kompletan izveštaj Ane Manojlović možete pročitti na ovom linku
***
Kako se ne sme izveštavati o nasilju nad ženama možete pročitati ovde: Kad ubije “dobar, porodičan čovek”
U nastavku vam preporučujemo tekstove novinara koji su učestvovali na projektu i koji su ispoštovali većinu standarda profesionalnog izveštavanja
- SEDAM IH JE UBIJENO - NEKA VIŠE NE BUDE NIJEDNA: Znate li ih - to su majke, ćerke, supruge - ŽENE
- "Točak moći i kontrole" i "Točak ravnopravnosti": Ovako se normalni odnosi razlikuju od nasilnih
- Prethodne godine ubijeno je 26 žena: I jedna ubijena žena je previše!