Osim centara u Kikindi, Novom Sadu i Zrenjaninu, u Srbiji ne postoji nijedan drugi vid podrške namenjen isključivo žrtvama seksualnog nasilja – navodi se u istraživanju koje je za WAVE uradila Marija Petronijević iz Fenomene

Glumica Milena Radulović, koja je pre mesec dana podnela prijavu za seksualno zlostavljanje protiv vlasnika škole glume u Beogradu Miroslava Aleksića, posebno je pohvalila rad jedne inspektorke MUP-a, Vesne Gašić Stojković:

            „Nemojte da zaboravite ovo ime. Ne samo zato sto može da vam pomogne, već zato što takvi ljudi menjaju Srbiju u bolje mesto. Ako ste doživeli nešto slično ili znate nekoga kome je potrebna pomoć, evo ko će vam pomoći! Hvala, Vesna“, napisala je Radulovićeva na društvenim mrežama, a takođe je pohvalila i rad tužilaštva.

Ovakvo pozitivno iskustvo žrtve seksualnog nasilja sa institucijama u Srbiji zaista je od neprocenjive važnosti i veliko ohrabrenje za sve žrtve. Ipak, znamo svi, daleko je od dovoljnog.

Zašto centri za žrtve seksualnog nasilja? 

U zemljama sa razvijenijim institucijama procenjuje se da se iza svakog silovanja prijavljenog policiji kriju još tri neprijavljena. U našoj zemlji taj odnos je sigurno još nepovoljniji.

Zbog čega?

Između ostalog odgovor leži i u negativnim, osuđujućim reakcijama na koje je naišao i ovaj „slučaj“ mlade glumice. Šta bi tek doživela devojka u nekoj srpskoj zabiti? Da ne govorimo o najdubljoj duševnoj povređenosti, stidu, strahu... o teško razmrsivom klupku mučnih emocija koje prave pustoš u duši silovane osobe – koja se sa tim godinama, pa i decenijama sama bori, jer nema kome da se poveri. Ili jednostavno ne može da skupi snage i to izgovori.

Na kraju, ili na početku – da li bi na ovako pozitivnu reakciju u policiji, tužilaštvu, pa i kod lekara, mogla da računa svaka žrtva silovanja u svakom gradu u Srbiji? Ne, budimo realni, ne bi mogla. Nije za utehu, ali recimo da je to tako i u svetu, čak i u onom sa razvijenijim institucijama i podrškom žrtvama nasilja.

Zbog svega toga žrtvama seksualnog nasilja potrebna je specijalna podrška, potrebni su posebni centri za pomoć. Zato je članom 25 Istanbulske konvencije, propisana obaveza država potpisnica, pa time i Srbije:

„Strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i omoguće otvaranje odgovarajućih, lako dostupnih, kriznih centara za slučajeve silovanja, odnosno centre za žrtve seksualnog nasilja, koji, u dovoljno velikom broju, žrtvama obezbeđuju: usluge lekarskog i laboratorijskog pregleda, podršku u slučaju traume i savetovanje.“

Nažalost, u Srbiji trenutno postoje samo tri takva centra za žrtve seksualnog nasilja i sva tri su u Vojvodini – pokazuje istraživanje koje je programska direktorka Fenomene Marija Petronijević uradila kao deo istraživanja „Mapiranje usluga za žrtve seksualnog nasilja na Zapadnom Balkanu i Turskoj“[1]. Ovo istraživanje sprovela je WAVE – Evropska mreža žena protiv nasilja, kao deo EU/UN Women projekta „Podrška osnivanju i jačanju regionalnih platformi i organizacija civilnog društva“. Mapiranje je osim za Srbiju urađeno i za države: Tursku, Severnu Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Albaniju i Kosovo. Kompletnu publikaciju možete pročitati ili preuzeti na sajtu Fenomene, na ovom linku.

Pilot projekat uspešan, nastavak polovičan

 U izveštaju za Srbiju Marija Petronijević navodi da u ovom trenutku krizni centri za žtve seksualnog nasilja postoje samo u Kikindi, Novom Sadu i Zrenjaninu. Od 2017. do 2019. godine postojali su u još četiri vojvođanska grada i bili su deo projekta „Zaustavi – Zaštiti – Pomozi“ koji je Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo realizovao u saradnji sa Centrom za podršku ženama u Kikindi, a uz finansijsku podršku UN Trust fonda za eliminisanje nasilja nad ženama. I kako to obično u Srbiji biva sa projektima, čim je prestalo finansiranje od strane međunarodne organizacije, domaće institucije nisu bile spremne da mu obezbede održivost.

Ipak, pilot projekat sa 7 centara za podršku žrtvama seksualnog nasilja, od kojih 3 centra još uvek funkcionišu zahvaljujući privatnim donacijama, primer je dobre prakse u Srbiji. Ovi centri su specijalizovani za pružanje neposredne medicinske pomoći, nege, kvalitetne forenzičke prakse i intervencije u kriznim situacijama. Žrtve dobijaju usluge poput medicinske pomoći, pravnog savetovanja, psihosocijalne podrška i psihoterapije. Centri se nalaze u opštim bolnicama u Kikindi i Zrenjaninu, a u Novom Sadu na Klinici za ginekologiju i akušerstvo.

Žrtve seksualnog nasilja mogu se javiti na zajednički broj telefona ženskih organizacija u Vojvdini 0800 10 10 10 ili na broj u Kikindi 0230 436 191[2]. 

U izveštaju se dalje navodi da u Srbiji ne postoji nijedan drugi vid podrške isključivo namenjen žrtvama seksualnog nasilja. Postoje 24 službe za podršku ženama - u zemlji koja ima 29 okruga, što znači da ni teoretski u svakom okrugu ne postoji po jedna služba, a kamoli kad se zna da su mnoge skoncentrisane u Beogradu i Vojvodini. Dodatno zabrinjava podatak iznesen u ovom istraživanju da je kod Ministarstva za socijalna pitanja licencu za rad ostvarilo samo 6 SOS telefona za podršku ženama – recimo opet: u zemlji u kojoj je, prema poslednjim dostupnim podacima, 2019.g policiji prijavljeno više od 28.000 slučajeva nasilja![3]

U istraživanju se, takođe, naglašava da država Srbija, gledajući kroz zakone i praksu, ne pravi razliku između specijalizovanih usluga podrške koja bi bila neophodna žrtvama seksualnog nasilja i opštih usluga koje tradicionalno pruža država. Stoga se preporučuje da bi trebalo raditi na daljem podizanju svesti i na obuci pružalaca usluga i predstavnika javne uprave u skladu sa standardima Istanbulske konvencije.

Na razvijanju usluga za žrtve seksualnog nasilja, preporučuje se na kraju istraživanja, trebalo bi da partnerski rade državne institucije i nevladin sektor. Da bi to bilo moguće i održivo na dugi rok, ocenjuje se da je potrebno da centri za podršku žrtvama seksualnog nasilja budu sa najmanje 60% sredstava finansirani iz javnog budžeta.

Na kraju recimo da GREVIO u prvom izveštaju za Srbiju[4] „poziva srpske vlasti da uspostave krizne centre za žrtve silovanja i/ili seksualnog nasilja, obezbeđujući osetljiv odgovor obučenih i stručnih kadrova, u dovoljnom broju“. GREVIO podseća da bi jedan takav centar trebalo da bude dostupan na svakih 200.000 stanovnika, što znači da bi ih u Srbiji trebalo biti bar 30, i da bi trebalo da budu tako geografski rasprostranjeni da bi žrtvama u svim delovima Srbije bili podjednako dostupni.

Čini se da će proći još mnogo godina do ostvarenja ovog zadatka. Do tada žrtvama seksualnog nasilja, osim državnih institucija, na raspolaganju su bar SOS službe za podršku žrtvama rodno zasnovanog nasilja. Jedna od njih je i SOS služba udruženja Fenomena, koju možete kontaktirati preko broja 0800 35 00 36. telefonski poziv je besplatan, a razgovori se ne snimaju.

[1] Saradnica u analizi pravnog okvira u Srbiji bila je advokatica Jasna Kolaković Smiljanić

[2] https://cpz.rs/service/centar-za-zrtve-seksualnog-nasilja/

[3] https://www.cins.rs/nasilje-u-porodici-sve-prisutnije-ali-broj-krivicnih-prijava-opada/

[4] https://www.womenngo.org.rs/prakticne-politike/zagovaranje/1554-2019-grevio-srbija-je-dobila-prvi-osnovni-izvestaj-o-primeni-konvencije-saveta-evrope-o-sprecavanju-nasilja-protiv-zena-i-nasilja-u-porodici