26. novembar 2023.

Očekivanog smanjenja stope nasilja, pa čak ni broja ubijenih žena nema zato što država nije obezbedila ni finansijske, ni ljudske, ni infrastrukturne resurse koji su neophodni za efikasno sprovođenje Zakona o sprečavanju porodičnog nasilja. Ovo su naši i zahtevi i preporuke državi Srbiji…

Kampanju „16 dana aktivizma“ i Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama 25. novembar Srbija je ove godine dočekala sa poražavajućim podatkom da je za 47 sedmica ubijeno 27 žena. Broja se ne zna niti se može naslutiti koliko je žena polomljenih kostiju, sa podlivima, psihički i ekonomski ucenjenih i zlostavljanih.

Grubim jezikom statistike rečeno: prosečno svakog meseca u Srbiji budu ubijene više nego dve žene. I već godinama smo tu gde jesmo – nakon donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici 2016. godine došlo je do blagog pada stope femicida (oko 22%), ali od tada do danas u Srbiji godišnje bude ubijeno 25-30 žena.

Zato je pitanje br.1 : Zašto Zakon o sprečavanju nasilja u porodici – od međunarodne i domaće stručne javnosti ocenjen kao jedan od najboljih – nije doneo željene rezultate?

Pitanje br.2 je: Zašto i pored poražavajućih rezultata, država Srbija nije ni pokušala da da da ozbiljan odgovor na prvo pitanje?

U odgovoru na drugo pitanje možemo samo da nagađamo, ali za pitanje br.1 možemo da ponudimo konkretan odgovor. I toliko očigledan.

Očekivanog smanjenja stope nasilja, pa čak ni broja ubijenih žena nema zato što država nije obezbedila ni finansijske, ni ljudske, ni infrastrukturne resurse koji su neophodni za efikasno sprovođenje Zakona o sprečavanju porodičnog nasilja.

Za argumentaciju ove tvrdnje dovoljno je da pogledamo samo jedan aspekt: U sigurnim kućama u Srbiji ima svega 28% neophodnih mesta za žene i decu žrtve nasilja! U 13 sigurnih kuća postoji svega 190 mesta, a prema standardima EU, na 10.000 stanovnika država bi trebalo da ima jedno mesto za prihvat žrtava nasilja, u našem slučaju je to oko 670 mesta. Dakle, za zbrinjavanje  imamo na raspolaganju manje od trećine optimalnog broja mesta.

Zamislimo idealnu situaciju u kojoj žrtva dobija maksimalnu podršku institucija, npr. centra za socijalni rad i policije, ali čak ni ove ustanove – jednostavno nemaju gde ženu i decu da smeste! Mogu da im nađu urgentnan krov nad glavom na nekoliko dana, ali za bezbedan duži smeštaj do okončanja sudskog postupka čak ni institucije ne bi gde imale da smeste žrtve, do da čekaju da se u oslobodi neko mesto u nekoj sigurnoj kući.

Ako znamo da su strahovi, prvo za fizičku, a zatim i za ekonomsku egzistenciju, glavni parališući razlozi što žrtva ne napušta nasilnika, onda je jasno da pomaka neće biti dok u Srbiji ne bude optimalanog broja mesta za prihvat žena i dece žrtava nasilja. Zato to mora biti jedan od zahteva ženskih organizacija.

Ovo je samo jedan primer koji dokazuje koliko je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici logistički, finansijski i kadrovski nepodržan od strane države koja ga je usvojila. Nadalje bismo mogli da preispitujemo rad grupa za koordinaciju i saradnju i zašto se događa(lo) da na dnevnom redu pojedinih zasedanja razmatraju i po više desetina slučajeva nasilja, i kako se ta preopterećenost odražava na broj donetih individualnih planova zaštite, i kakva je sudska praksa kad nasilnici-povratnici slobodno šetaju itd...

Sve to bi trebalo da radi npr. Vladin Savet za suzbijanje nasilja u porodici, jer mu je zadatak da prati primenu ovog zakona, ali od tog Saveta smo do sada mogli da pročitamo samo šture podatke o broju evidentiranih ovih i onih slučejeva.

Kad imamo takav odnos od strane najviših institucija države, onda ne čudi što i pojedini državni službenici sebi daju slobodu da tumače zakon. Ovogodišnji podaci o broju prijavljivanja nasilja institucijama pre nego što je došlo do ubistva žene pokazuju da opada poverenje prema institucijama: „Kada prijavite nasilje, a dobijete povratnu informaciju u kojoj vam kažu da niste žrtva nasilja, i da vam treba dosta dokaza, to obeshrabruje žene da prijave nasilje. Zabrinjava da, od ukupnog broja žena koje su stradale, samo je u četiri slučaja i ranije bilo prijavljeno nasilje, a kada se posle čitaju novinski članci, onda se vidi da su svi u okolini znali za nasilje", kazala je Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra gostujući na RTS-u.

Iz svega navedenog možemo zaključiti da bi država Srbija morala, a može sigurno jer sve ovo što ćemo na brojiti gotovo da je lako izvodivo:

• Obezbediti optimalan broj mesta u sigurnim kućama za žene i decu žrtve porodičnog nasilja;

• Ojačati resurse institucija i nevladinih organizacija koje rade sa žrtvama partnerskog nasilja.

• Uspostaviti centralnu evidenciju podataka o nasilju nad ženama i posebno o femicidu;

• Formirati radno telo koje će obavljati dubinsku analizu podataka i karakterističnih slučajeva, i koje će činiti i predstavnice ženskih organizacija i nezavisnih stručnjaka;

• Sačiniti preporuke za izmenu propisa i protokola;

• U Narodnoj skupštini organizovati javno slušanje na kome će se od nadležnih zatražiti izveštaji o postupanju u slučajevima femicida u kojima je pre ubistva bilo prijavljivano nasilje, kako bi se utvrdilo da li je bilo propusta.

U ovim danima na kraju novembra i početkom decembra sećamo se žrtava raznim oblika nasilja obeleževajući važne datume:

25. novembar - Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama

1. decembar - Svetski dan borbe protiv AIDS-a

3. decembar - Međunarodni dan osoba sa invaliditetima

6. decembar - Godišnjica Montrealskog masakra

10. decembar - Međunarodni dan ljudskih prava

R. Vesković