I deca su žrtve, ćute iz straha
24. septembar 2021.
O zloupotrebi dece i kršenju dečjih prava, kao jednom od vidova porodičnog naslja, retko se govori. A deca trpe. I to više nego što bilo ko od nas misli.
Tim povodom portali Kurir.rs, Srbijadanas.rs i Telegraf.rs u okviru medijske kampanje #SOSprotivNasilja ove nedelje podsećaju da su žrtve porodičnog nasilja neretko i sama deca.
Deca su često žrtve zlostavljanja i zloupotrebe. Pod time se podrazumeva sve ono što institucije ili procesi čine ili ne čine, a što direktno šteti deci ili oštećuje izglede na njihov zdrav razvoj ka odraslom dobu.
U zakonskom smislu, važno je znati šta se podrazumeva pod tim kada roditelj zloupotrebljava prava i zlostavlja dete. Dakle, ono postaje žrtva ako ga roditelj:
fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja,
izrabljuje dete prisiljavanjem na preterani rad ili rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom,
ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela, navikava ga na odavanje rđavim sklonostima ili na drugi način zloupotrebljava prava deteta.
Zanemarivanje deteta prestavlja izostanak aktivnosti roditelja ili staratelja koje bi zadovoljile detetove osnovne potrebe. Osnovne fizičke potrebe su hrana, krov nad glavom, odeća, zdravstvena zaštita i higijena. U elementarne (psihološke) potrebe spadaju potreba za sigurnošću, prihvatanjem, poštovanjem, ljubavlju. Izostanak aktivnosti koje zadovoljavaju ove potrebe izlažu dete riziku od oštećenja. S obzirom na to koji aspekt brige i nege je izostao, zanemarivanje može biti zdravstveno, fizičko, emocionalno i obrazovno.
Takođe, u okviru propisanih zakona, roditelj zanemaruje dete ako je napustio dete, ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi, izbegava da izdržava dete ili da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi, namerom i na neopravdan način izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika, ili ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.
Zbog čega deca retko prijavljuju da su zlostavljana?
Zlostavljano dete oseća da se njemu dešava nešto što nije u redu, ail ono to ne ume da imenuje. Pošto se o tome ne priča, ono misli da je u svom iskustvu samo i plaši se kako će sredina odreagovati ako ono bude pričalo - da li će ga osuditi da je izazvalo takvu reakciju odraslog, da li će ga proglasiti lošim detetom i odbaciti. Zlostavljači upravo na taj način zastrašuju decu, insistirajući na tajnosti.
Dete se vrlo često i samo oseća odgovornim za zloupotrebu, a zlostavljač to koristi, pravdajući svoj postupak time da ga je dete izazvalo, i podstiče njegov osećaj krivice. Uz to, dete je uplašeno jer ne zna kojoj odrasloj osobi sme da veruje, naročito ako je zlostavljač roditelj ili neko detetu blizak. Bitno je napomenuti da jednom izgubljeno poverenje u odrasle teško se ponovo stiče. Dete se plaši da će biti izdvojeno iz porodice, da će mu oduzeti oba roditelja, braću i sestre, da će ga izbaciti iz škole , a sve to uglavnom su pretnje zlostavljača.
Specijalista neuropsihijatrije prof. dr Slavica Đukić Dejanović je u jednom autorskom tekstu napisala da je, kroz svoj psihijatrijski rad neretko bila u prilici da se suoči sa dramatičnim reakcijama odraslih osoba na temu detinjstva.
- Kroz uobičajena pitanja svojim pacijentima: ,,Možete li mi reći nešto o periodu Vašeg ranog detinjstva?’’, kao odgovor sam dobijala suze, jecaje i duboku tugu, a što je u osnovi imalo zanemarivanje, podcenjivanje, kontinuirano ignorisanje, gratifikovanje rivala, širenje atmosfere nesigurnosti i straha, bolni indirektni govor od nekog člana porodice. Uočavala sam reminiscencije (slike sećanja) tokom verbalne komunikacije u dijagnostičko-terapijskim procedurama na različite mentalne kazne i doživljaje psihološki neugodnih situacija u kojima nije bilo fizičkog ataka na moje sagovornike (pacijente), a da su često obrazlagali psihološku krhkost ranog detinjstvana na sličan način: ,,Žudeo(la) sam za fizičkom agresijom, uveren(a) da moji vršnjaci koji su govorili da su dobijali batine od porodičnih srodnika mogu da objasne i konkretizuju svoju muku, te da ih neko može i razumeti, a ja to ne mogu’’, navodi Đukić Dejanović.
Ona je dodala i da posledice ovakvih trauma ostaju gotovo doživotne.
- Ove traume ranog detinjstva koje su posledica psihičkog zlostavljanja zauvek učine osobu senzitivnom i kada se ona tokom života suočava sa uobičajenim izazovima, dolazi do reaktiviranja psiholoških bolova iz daleke lične prošlosti. Mnoge depresivne, anksiozne, opsesivne manifestacije zapravo imaju za osnovu, uz ostale faktore uzrok u traumama ranog detinjstva – rekla je ona zaključivši da su deca najčešće žrtve porodičnog zlostavljanja.
Stop nasilju!
Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36
Projekat #SOSprotivNasilja realizuje Udruženje Fenomena u vidu medijske kampanje za smanjenje nasilja prema ženama tokom i nakon Covid-19 epidemije u Srbiji, u okviru regionalnog programa "Primena normi, promena svesti" koji finansira Evropska unija a sprovodi UN Women @unwomeneca – agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena.
