,,Osnaživanje i samoosnaživanje mladih je put ka promeni društva’’ – intervju sa Milicom Raković
30. septembar 2021.
Na nedavno održanoj održanoj debati ,,Mladi i ravnopravnost'' u organizaciji Local press-a, Fenomenu je predstavljala Milica Raković, devetnaestogodišnja studentkinja Fizičke hemije iz Kraljeva, aktivistkinja i saradnica udruženja Fenomena. Tim povodom razgovarali smo sa njom.
Šta za Vas znači kada kažemo mladi i ravnopravnost? Kako to u praksi izgleda u Kraljevu?
Nekako mi biva mnogo lakše da približim pojam ravnopravnosti sa grupom mladih nego sa starijom populacijom. Što bi trebalo da valjda bude dobar znak donekle, jer se iskreno nadam da su mladi ti koji imaju otvorenije i tolerantnije stavove i koji će kao takvi sutra bolje voditi ovaj svet od svojih roditelja i starijih generacija. Kraljevo je mali grad i prirodno je onda da se u takvoj zajednici ljudi, a najviše pričam o mladima, međusobno poznaju. Društvene mreže tome još više doprinose. Hodate ulicom ili izađete u kafić ili diskoteku, za dosta ljudi ćete znati ko su. Zato je naša sredina kao mala pogodna za komentarisanje, ogovaranje, osuđivanje. Nekako to biva i prirodni nagon, da ga tako označimo, u koliko god velikoj sredini da živite. Ali razlika je u tome što kada se pojavi neko različit u maloj sredini, mnogo će teže biti prihvaćen on i njegova različitost, a lakše će biti osuđivan i prozivan. I to samo zato što izgleda drugačije, izjašnjava sebe i svoj identitet drugačije, ima različite stavove i slično. Malo mesto podrazumeva i mali broj ljudi koji se razlikuju od većine. A s obzirom na sve to, mnogo je teže, da ne kažem, nažalost, nekada i manje bezbedno, pojedinim osobama da slobodno iskazuju tu svoju različitost u malom mestu jer možda neće biti prihvaćeni.
Šta mislite, zašto je to tako? Zašto male sredina ne vole ,,različite’’?
Naše društvene i zastarele norme ne uključuju baš različitosti. Prosto većina želi da ostane u toj comfort zoni, da ostane unutar kutije, jer ukoliko izađe, zna da će biti primećena I registrovana od ostale populacije kao razlika. A s obzirom da se društvo plaši različitosti i promena, onda će isto to društvo pokazivati prstom na tu jedinku koja je sada iskoračila iz kutije. Mislim da je potrebno da se, sa posebnom pažnjom u ovakvim manjim sredinama, organizuje što više kampanja, edukacija, susreta, da se što više priča o ravnopravnosti i toleranciji, diskriminaciji i nasilju, kako bi se sveopšta svest u zajednicama podizala. A to što je Kraljevo mala sredina možemo da iskoristimo da lako dopremo do ljudi. Pored Fenomene, u našem gradu postoji omladinsko udruženje Imam ideju, kao i volontersko društvo Crveni krst. Bitno je da njihov rad, kao i ostale akcije i događaji koji se odvijaju u našem gradu (poput čišćenja obale reke i sl.) budu što transparentniji i dostupniji mladima.
Saradnica ste Udruženja Fenomena, koje sa partnerima sprovodi projekat ,,Moć promene – Moć prevencije’’ rodno zasnovanog nasilja u Srbiji već tri godine. Kako izgleda ta moć promene?
Fenomena je nevladina ženska organizacija iz Kraljeva osnovana 2007. godine sa ciljem borbe protiv rodne neravnopravnosti i drugih sa tim povezanih problema u našem društvu. Rad udruženja se ogleda kroz održane razne edukativne programe, programe podrške, projekte javnog zagovaranja i dr., kao i kroz službu SOS telefona. Projekat ,,Moć promene - Moć prevencije’’ je od 2019. godine, od kada je počeo, obuhvatio mnoge raznovrsne aktivnosti i radionice. Udruženje je sa novinarkama i novinarima iz Srbije radilo na povećanju standarda medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama. Održavane su I obuke za ženska i omladinska udruženja o vođenju grupa podrške za devojke u cilju prevencije nasilja. Jedan deo projekta činila je i ,,Živa biblioteka’’ gde su aktivistkinje razgovarale sa mladima deleći neka svoja iskustva. Tokom 16 dana aktivizma borbe protiv nasilja prema ženama trajala je i Instagram kampanja, a održan je i jedan performans na temu femicida.
U okviru projekta praktično se radilo sa veoma mladim devojkama. Na koji način?
Poseban deo projekta činile su radionice sa devojkama koje su vodile akreditovane voditeljice u nekoliko gradova u Srbiji. I ja sam sama bila učesnica tog treninga pre dve godine. Tokom osmonedeljnog viđanja, pored časova fizičke samoodbrane, bavile smo se temama poput toksične, nasilne, zdrave partnerske veze, mehanizama moći i kontrole, rodnim stereotipima i diskriminaciji, govorili smo i o svojim emocijama i potrebama; uspostavljanju granica i kada reći ,ne’ i drugim bitnim temama. Pored toga što su radionice bile edukativne prirode sa diskusijama i grupnim radom, ceo kontekst ovog treninga se ogledao u podizanju samopouzdanja i samopoštovanja kod devojaka.
Šta, u stvari, treba najpre menjati kada govorimo o rodnoj (ne)ravnopravnosti u društvu?
Naziv treninga ,,Moć promene’’ odlično oslikava taj njegov cilj. Da bismo menjali nešto što nam smeta u društvu moramo da steknemo moć. Ali tu ne mislim na moć koju imaju ljudi na funkcijama, već moć unutar nas samih, moć da slobodno govorimo, da se zauzmemo za sebe, svoje potrebe i druge, i moć da bez straha glasno krenemo u taj put ka promeni. To osnaživanje i samoosnaživanje, je, mislim, prvi korak ka menjanju stvari. To može biti, recimo, izlazak iz nasilne veze, ili, recimo, uspostavljanja novog dobrog zakona vezanog za rodno zasnovano nasilje. Neko mi je jednom rekao ,,niko neće menjati stvari za nas, sem nas samih’’. To se može odnositi na bilo koji aktivizam, kako na ženski tako i uopšte na omladinski ili aktivizam neke druge grupe. Odakle bi ljudi na funkciji koji zapravo imaju moć da menjaju stvari znali da jednoj grupi ljudi smeta nešto i da imamo potrebu da se to nešto promeni ukoliko mi sami to glasno ne istaknemo i ne pričamo o tome? Suština je da je potrebno da se osnažimo da glasno razgovaramo o onome što vidimo kao problem, da se zauzmemo za svoje stavove, mišljenja i ideje. A za to je potrebno da razgovaramo o ovim temama, da mi mladi da pričamo međusobno o problemima koje vidimo u društvu i da se osnažujemo da te probleme I prepreke rešavamo i stvaramo bolje mesto za nas.
U međuvremenu, prepoznali ste potrebu za još jednom promenom, ovoga puta promenom odnosa prema pitanju rodne (ne)ravnopravnosti iz muškog ugla. Šta se na tom planu uradilo?
Tokom rada sa devojkama u ovom projektu, osetila se potreba da se na promenu stavova u vezi rodne neravnopravnosti utiče i kod mladića. Zato je ove godine održan i trening za mladiće pod nazivom ,,Budi muško’’ po programima Centra E8. Nakon tog treninga su se pojedine učesnice i učesnici sa radionica ,,Moć promene’’ i radionica ,,Budi muško’’ susreli na Fenomeninom letnjem kampu, koji je sada bio usmeren ka osnaživanju ovih mladih da učestvuju u javnom zagovaranju i zaista utiču, kroz realizaciju svojih mini projekata, da se pojedine stvari vezane za rodnu neravnopravnost menjaju u njihovim sredinama. Ovaj projekat vidim kao odličnu priliku da se mladi osnaže i krenu u akciju javnog zagovaranja. I to pričam iz ličnog iskustva. Između ostalog, i ja sam deo grupe nekolicine mladih iz Kraljeva koji trenutno osmišljavaju svoj lokalni mini projekat. Ovakvi Fenomenini projekti, kao i program ,,Mladi’’ u organizaciji Local pressa gde se upravo cilja na to da se mladi probude i urade nešto u cilju poboljšanja zajednice i društva u kojem žive, jeste upravo ono što je potrebno našem društvu (bar za početak) kako bi se kretao u pravcu napretka.
Da li su mladi onaj talas osveženja koji konačno raskida stare veze sa brojnim predrasudama i stereotipima koji su zastupljeni u našem društvu?
Reći ću da se primećuju neki pomaci po ovom pitanju u jednom trenutku, a već u drugom ću naići na neki komentar mlade osobe koji će, čini mi se, pobiti poslednju iskru optimizma u meni. Ukoliko se vratimo kroz istoriju, svakako da je vremenom društvo povodom ove priče napredovalo sve više i više krećući se ka tolerantnijoj verziji sebe. I koliko god da se nama čini da je trenutno situacija loša (a jeste, jer je još uvek daleka od idealne), u svakom slučaju je bolja nego pre. Pitajmo samo naše bake i deke, pa čak i roditelje o raznim temama (feminizmu, ekologiji, pravima LGBTQ populacije, aktivizmu mladih itd.), i primetićemo da se njihovi stavovi već razlikuju od naših i to u onom boljem smislu. U tome donekle vidim napredak. Koliki je on i koliko brz, to je sada novo pitanje. Napominjem - vidim bolju, ali ne najbolju sliku društva. Nisam stručna da toliko govorim o trenutnom napretku društva, ali jesam mlada osoba koja primećuje svet oko sebe i svakako da ono što vidim nije u potpunosti onakvo društvo kakvo bih želela da bude. Mislim da mnogo kontinuiranog i upornog rada i ulaganja pre svega u nas mlade još treba da se obavi. Mi smo ti kojima svet ostaje, zar ne? Zato je potrebno da se što ranije oslobodimo tih kulturoloških i društvenih normi kojima je skoro celo društvo okovano kako bismo sutra, kada budemo mi vodili svet, mogli da ga vodimo ka brzom napretku otklanjajući one problem sa kojima smo živeli kao mlađi. Mi mladi jesmo nada i svaka sledeća generacija jeste nova nada. Svaka sledeća generacija je onaj novi talas koji brže vodi do promena ka boljem. Ako pričamo o mladima kao novom talasu promena na bolje i oslobađanju od stereotipa i predrasuda, onda najpre moramo da se oslobodimo onih vezanih za mlade i njihov potencijal. U društvu prilično vlada mišljenje da smo mi mladi još uvek deca i šta onda mi znamo, ne treba niko da nas sluša. Ili smo u pubertetu pa nam sve smeta, pričamo samo o svojim pravima i potrebama, a kao ništa zapravo ne znamo. Takvo ugnjetavanje mladih i njihove vrednosti i onoga što oni mogu da doprinesu društvu, jasno da će imati negativan uticaj - po čitavo društvo. I to se mora menjati. Treba nam ovakva vrste pomoći i podrške od strane starijih i drugih mladih kako bi se svest među našom, mlađom populacijom, podizala.
Digitalno doba u kojem živimo i u kojem mladi odrastaju ima svoje prednosti i mane. U čemu ih Vi prepoznajete i kako ih koristite?
Danas je mnogo lakše dopreti do mladih zahvaljujući digitalnim platformama. Jasno da su te platforme pogodne za propagadu o neravnopravnosti, govor mržnje i uopšte širenje stereotipa i predrasuda koji doprinose diskriminaciji i nasilju. Ali one su, isto tako, odličan medijum za prenošenje onih dobrih informacija. I hajde da tu dobru stranu iskoristimo. Možemo dopreti do mladih u cilju širenja dobre propagande, njihovog edukovanja ili uključivanja u aktivizam. Čini mi se da ipak ova bolja strana pobeđuje, jer sve više ima sadržaja koji se objavljuju u cilju oslobađanja od brojnih društvenih i kulturoloških, zastarelih, patrijarhalnih normi, stereotipa, odnosno podizanja svesti.
Šta mislite, iz ličnog iskustva, šta je najvažnije što će zapamtiti učesnice/ci projekta kada se on završi?
Znam koliko su na mene uticale Fenomenine radionice. Pored toga što sam dosta novih stvari naučila, prihvatila sam nove otvorenije stavove, postala sam sigurnija i osnažena da govorim o ovim temama i, naravno, upoznala sam divne ljude. I uopšte ovaj projekat me je uveo u jednu novu priču - u aktivizam borbe protiv rodne neravnopravnosti. A početak tog poglavlja je bilo upravo upoznavanje sebe, rad na sebi i svojim stavovima. Kroz teme rodne (ne)ravnopravnosti, mislim da se mladi uključuju uopšte u priču o diskriminaciji i aktivizmu. Kada se završe ovako neki projekti, ono što ostaje su znanje, poznanstva, snaga i moć da sada ti mladi utiču na svoje vršnjake i uopšte svest ljudi kako bi menjali društvo i rušili stereotipe. Za kraj bih rekla da treba da budemo optimistični realisti i pesimistički oprezni. Ja navijam za nas mlade i sve ono što možemo da uradimo i učinimo boljim. I nikad ne treba stati u toj borbi. Uvek može bolje i cilj je upravo napredovati ka boljem, savršenijem, uređenijem društvu koje poštuje različitosti.
Preventivni program ,,Moć promene'' podržava @UNTrustFund.
