Kampanja #SOSprotivNasilja uspešno završena, ,,Fenomena’’ priprema nove projekte za smanjenje nasilja nad ženama
13. novembar 2021.
Kampanja #SOSprotivNasilja počela je 2020. sa ciljem da doprinese smanjenju nasilja nad ženama tokom i nakon pandemije izazvane virusom kovid-19. Nema zvaničnih podataka o žrtvama tokom epidemije, ali, pokazalo se i da dom nije uvek sigurno mesto za žene i devojčice koje trpe nasilje, jer tokom izolacije i vanredne situacije većina njih nije mogla da izbegne nasilnika. Mere su donele dodatne rizike, pa je kampanja bila usmerena i na poziv državnim organima da štite žrtve porodičnog nasilja i tokom primene mera. Takođe, deo kampanje bio je posvećen kvalitetnom informisanju javnosti o problemu nasilja.
Udruženje Fenomena realizovalo je #SOSprotivNasilja sa partnerskim organizacijama, a uz podršku UN Women – agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena i Evropske Unije.
Prenosimo delove završne konferencije kampanje #SOSprotivNasilja.
Marija Petronijević, Udruženje Fenomena, koordinatorka projekta:
Kao društvo moramo težiti ka nultoj toleranciji – da znamo i prepoznamo nasilje, da ne skrećemo glavu i da mu se odupremo. To znači i da institucije u svom postupanju ne relativizuju ozbiljnost nasilja i da u potpunosti zaštite svaku žrtvu i nasilnike kazne, kao i da mediji ne opravdaju i ne romantizuju nasilje, već da u svom izveštavanju prenesu poruku da nasilje nije prihvatljivo.
Zbog nedostatka adekvatnog ili bilo kakvog odgovora Vlade Republike Srbije u pogledu zaštite žrtava porodičnog nasilja tokom prethodnih talasa korona virusa, ali i zbog javne tišine, a posebno tišine u medijima o nasilju koje se dešava dok su porodice bile zatvorene sa nasilnicima tokom izolacije, Udruženje Fenomena pokrenulo je kampanju #SOSprotivNasilja sa ciljem smanjenja tolerancije na nasilje koje preživljavaju žene u ,,svoja 4 zida’’. Kroz kampanju smo pozvale sve one koji znaju da se nasilje dešava da prijave nasilje i uvek podrže žrtve nasilja - uključujući i epidemije i druge krizne situacije. Naslašavale smo tokom kampanje da je država ta koja je uvek dužna da zaštiti žrtve nasilja, a posebno kada su rizici od nasilja veći, na primer, kada uvede mere za smanjenje epidemije koje povećavaju rizik od nasilja. To je težak zadatak, zbog čega imamo podršku UN Women - agencije Ujedinjenih nacija za osnaživanje žena i velikog broja organizacija i stručnih osoba, koje tokom kampanje informišu javnost iz različitih uglova dajući stručne i najnovije informacije.
U prvom delu kampanje, navodi Petronijević, emitovano je 250 minuta kvalitetnog sadržaja o nasilju na tv sa nac. pokrivenošću, u pisanim medijima objavljeno je 140 članaka i, nekoliko meseci nakon obuke novinara, evidentno je povećan standard u medijskom izveštavanju o nasilju. Izdato je 12 saopštenja za javnost kao reakcije na aktuelne trenutke tokom kampanje – data je podrška glumicama Mileni Radulović i Danijeli Štajnfed, potencijalnim žrtvama seksualnog iskorišćavanja u Jagodini, itd.
Kreirana su i četiri video spota kao deo kampanje na društvenim režama (Instagram) i kao deo tv priloga. Sprovedeno je i istraživanje o postupanju institucija tokom epidemije, a posebno vanrednog stanja.
Svi materijali su dostupni na sajtu Fenomene, FB i IG stranici ,,Moć promene’’ i na YT kanalu Fenomene.
Natalija Ostojić, teh. i projektna analitičarka UN Women Srbija:
Ono što smo po izbijanju epidemije primetili, jeste da je ta potreba za informacijama bila povećana, pa smo sa partnerima uradili istraživanje koje su to potrebe samih korisnica, a koje potrebe naših partnerskih organizacija i videli smo da su to u oba slučaja - usluge. Ženske org. su tokom primene mera i vanrednog stanja bile onemogućene da rade, nisu mogle da pružaju usluge u epidemiji, a korisnice su govorile da su im potrebne informacije, SOS, pravni saveti, specijalizovane usluge. Po obrađenim podacima sa uvidom u rad dvadeset SOS telefona, zaključili smo da je ta potreba povećana za 30 posto.
Ana Milenić, menadžerka programa za rod. ravnopravnost i ljudska prava, predstavnica EU u Srbiji:
EU dugo podržava ženske nevladine organizacije, a 2017. smo pokrenule regionalni program sa UN Women za podršku ženskim organizacijama koje se bave problemom partnerskog nasilja na zapadnom Balkanu.
Odlučili smo da, po proglašenju epidemije, nastavimo da podržavamo te organizacije, jer smo shvatili da postoje velike potrebe i da je novonastala situacija samo pogoršala položaj žena žrtava nasilja. Delegacija EU i Evropska komisija će nastaviti to da rade, želimo da dopremo do svih lokalnih organizacija, zato što znamo da je situaciju u Kraljevu, Kruševcu, Brusu, potpuno drugačija nego u Beogradu i zato moramo da pomažemo tim lokalnim organizacijama koje imaju direktan kontakt sa žrtvama.
Jelena Višnjić, programska direktorka BEFEM-a:
Mislim da se udruživanjem različitih ženskih inicijativa baca svetlo na ženske probleme. Ovo što rade ženske grupe na lokalu jeste jedan korak od sedam milja i da društvo i mediji to moraju da prepoznaju. Kampanja je rezultat ne samo ženskog višeglasja, nego koordinirane akcije među stručnjakinjama, sada je ja važno da se mediji otvore prema njima i njihovom znanju i iskustvu.’’
Dr Milan Žarković, profesor na Kriminastičko-policijskom univerzitetu, govorio je o problemu dokazivanja nasilja:
Normativni odgovor je prisutan u više zakona, nasilje može biti raznoliko, ali poseban problem za dokazivanje jeste nasilje koje ne ostavlja vidljive tragove, pa se tu uglavnom se oslanjamo na iskaz žrtve i tu nastaje problem. Generalno, svako ko se u krivičnom delu pozove na sud ima pravo da uskrati svedočenje , posebno ako je član porodice. U situaciji žrtava, one nisu uvek spremne da prijave nasilje, često odustaju zbog različitih uticaja, bivaju dikriminisane u društvu ako prijave. Maloletni ne svedoče i ne shvataju značaj prava da svedoče, okrivljeni može da traži da maloletno lice ne svedoči, a on je član porodice, pa i to predstavlja problem. Oslanjamo se na istrajnost žrtve, to često podrazumeva pritisak na žrtvu, pa ona i zbog toga odustaje.
Jedna od inicijativa je bila da shodno ovom pravu treba unaprediti praksu, da ako je žrtva odustala, da mi ne odustajemo, jer nasilnik ne sedi skrštenih ruku i on utiče na žrtvu tokom procesa.
Spremnost da se pomogne žrtvi bi dovela i do povećanja broja procesa, on je sada izuzetno nizak, jer po našoj statistici čak 60 posto žrtava odustane tokom sudskog procesa.
Žrtve znaju da kažu ,,da sam znala da me ovo čeka, ja ga ne bih ni prijavila’’, ali to zavisi i od profesionalaca u institucijama koji se temom nasilja bave. Policijski službenici su ozbiljno prihvatili posao, pohađali su treninge, rađeno je sa tužiocima, broj prijava je standardan, a procene rizika koje se donose u situacijama kada se očekuje nasilje je visok – u čak 70 posto slučajeva policija je konstatovala neposredan rizik od nasilja i u toj proceni rizika policija je dobro formalno pravno odradila posao, kasnije tužilac nastavlja da se mera produži u 96 posto slučajeva, ali je problem što u trećini tog broja imamo ponavljanje nasilja.
Sve te rekacije ne podrazumevaju uvek podnošenje krivične prijave i tu postoji zamerka zakonopiscu. Ako hitnim merama štitimo žrtve od nasilja u porodici, zašto ne pokrivamo iste kategorije ljudi u različitim zakonima? Osobe koje treba da se štite nisu jednake pred svim zakonima koji su važeći, nemamo mogućnost krivičnog gonjenja kada je partnersko nasilje u porodici i nedostaje nam segment osmišljenog pristupa kad su u pitanju nasilnici.
Milica Lukić Radaković iz Viktimološkog društva Srbije govorila je o istraživanju o postupanju institucija i organizacija u odgovoru na nasilje tokom pandemije virusa kovid19, posebno tokom vanrednog stanja:
Istraživanje je vršeno u dva dela, najpre smo uradile istraživanje dostupnih podataka i na osnovu toga drugo istraživanje o postupanju tužilaštava, Centara za socijalni rad, Sigurnih kuća i ženskih organizacija. Utvrdile smo da donete mere nisu bile rodno senzitivne, žene žrtve su imale ograničenu mogućnost za traženje pomoći i bio im je ograničen pristup važnim informacijama. Nije bilo alternativnih načina za prijavu nasilja, a malo je bilo izveštavanja medija o dostupnim uslugama i pomoći u slučaju nasilja u porodici. S druge strane, sve specijalizovane žen. organizacije uspele su da prilagode rad novonastaloj situaciji, komunicirale su putem druš. mreža, mejla, četa i slično. Problem je što su van ovog vida podrške ostale one kategorrije žena koje ne koriste savremene načine komunikacije i digitalne tehnologije. Pandemija je uticala i na pojavu novih oblika nasilja – zloupotreba restriktivnih mera, izbacivanje iz kuće tokom, pol. časa, ograničavanje kretanja.
Na osnovu svega toga, doneli smo preporuke da je neophodno uvesti rodnu perspektivu u merama tokom kriza, dok je u prevenciji ključno informisanje javnosti o pomoći i u tome mediji imaju ključnu ulogu, a neophodna je i edukacija novinara tokom krize. U vezi sa podrškom i zaštitom potrebno je razviti mere informisanja, one moraju biti vidljive, jasne i lako dostupne i potrebno je da država obezbedi novac za funkcionisanje svih u službi u lancu pomoći žrtvama.
U vezi sa prijavljivanjem nasilja preporuka je da treba uvesti alternativne načine za prijavu nasilja, obezbediti mogućnost ,,onlajn’’ prijava, ujednačenu proceduru, obezbediti nesmetan rad Grupa za koordinaciju i saradnju i institucija sa žen. organizacijama.
Suzana Trajković, novinarka ,,Kurira’’:
Dve godine nakon što sam ušla u ,,Fenomenu’’ i posle svih obuka, mislim da sam shvatila da su mediji pravili greške u izveštavanju o nasilju. Nisam jedina, u jednoj od obuka učestvovale su 24 redakcije, i videlo se da se promenila svest, novinarke/i su naučili da ne smeju da etiketiraju žrtvu i da pravdaju nasilje, ne postoji ,,zbog toga’’ je ubio, i posle toga se nije izveštavalo samo o aktuelnostima, počeli smo da pišemo edukativne tekstove i tektova sa preventivnim karakterom – kako prepoznati nasilje, kome se obratiti, recimo. Ako jedna žena pozove SOS telefon posle teksta, uspele smo.
Ana Manojlović, novinarka RTS-a, o učešću u kampanji #SOSprotivNasilja:
Moj zadatak je bio da dobijam sve priloge o nasilju nad ženama, da ih analiziram, da vidim jesu li zadovoljili kriterijume i da na kraju sve to stavimo na gomilu i vidimo šta smo uradili. Posle održanih predavanja bio je veliki broj tekstova, bilo je svega. Bilo im je zajednički početnički entuzijazam i loša oprema teksta, foto, grafika, novinari su govorili da nemaju vremena o tome, urednici nisu videli problem u tome, hoće klikove i to je negativno od početka do kraja projekta. Ono što me je obradovalo jeste da su novinari zaista izbegavali fraze – ljubav velika koja kreće naopako, to je bila tragedija, zla kob- i to je dobro, u najvećem broju tekstova je bio SOS broj, što je veoma dobro. Konsultovane su stručnjakinje, to je vrlo korisno i dobro, jer su znali šta da pitaju i koju poruku da prenesu. Najbolje je što žrtva nije ni u jednom slučaju nije okrivljena za nasilje. Vremenom je interesovanje za ovu temu opadalo, ali ga je ,,Fenomena’’ ovom kampanjom oživela. Nasilje je prisutno i svi smo odgovorni, posao nije završen, treba razmišljati o univezalnoj dokumentaciji fotografija, treba uključiti influensere i obučiti ih kako da prenesu našu poruku
*Ako trpite nasilje ili znate nekoga ko trpi nasilje pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36
Projekat #SOSprotivNasilja realizuje Udruženje Fenomena u vidu medijske kampanje za smanjenje nasilja prema ženama tokom i nakon Covid-19 epidemije u Srbiji u okviru regionalnog programa "Primena normi, promena svesti" koji finansira Evropska unija, a sprovodi UN Women @unwomeneca – agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena.
