,,Otelotvoreni aktivizam i hrabrost za odmor’’

14. maj 2022.

,,Prvi put u poslednje tri godine susrela sam se sa grupom žena sa kojima imam iste vizije, iste namere i isti ishod. Nije bilo potrebe da mnogo govorim o sebi da bi one razumele, ni one o sebi da bih ja shvatila. Bilo je dovoljno par reči i jedan zagrljaj da sve razumemo. Obuka i emocije kroz koje smo prošle bile su neophodne svakoj od nas, rekla bih, ne samo meni. Nadam se i sigurna sam da ćemo se mi ponovo sresti i naći.’’

,,Ja sam rasterećena i zahvalna posle ovog susreta.’’

,,Dirnuta sam autentičnom ljudskom komunikacijom, nisam znala da tako brzo može da se ostvari neposrednost u pogledu emocija i otvorenosti. Ponosna sam što smo slobodne u imaginaciji uprkos strukturalnim problemima.’’

Ovo su samo neki od brojnih utisaka učesnica susreta ,,Regionalni skup zajednice - Otelotvoreni aktivizam i hrabrost za odmor’’ održanog od 4. do 8. maja 2022. godine na Fruškoj gori.

Skup, koji je okupio trideset dve aktivistkinja iz Srbije, Kosova, Albanije, Federacije BIH i Severne Makedonije, organizovao je ,,Artpolis’’ iz Prištine uz podršku Urgent Action Fund-a i uz lokalnu podršku organizacije ,,Rekonstrukcija Ženski fond’’ iz Beograda.

Okupljanje lokalnih feminističkih aktivistkinja iz više država proizašlo je ,,iz osećaja da vreme zahteva nova istraživanja, razgovore i eksperimente o tome kako doživljavamo, organizujemo, povezujemo se, radimo i usmeravamo transformaciju u našem radu na socijalnoj pravdi. Kako se 2022. razvija, usred globalne pandemije, tekuće erozije kapaciteta ekosistema da održi i stvara život, socijalni nemiri, ekonomska depresija i ekstremne nejednakosti, politička nepovezanost sa glavnim izazovima našeg vremena, rastuće nepoverenje ljudi u postojeće institucije i slomljeni eko-sistemi stvaranja smisla, naši konteksti će postajati sve nestabilniji, neizvesniji, složeniji i dvosmisleniji’’, navode organizatorke.

Zana Hoxha, osnivačica i izvršna direktorka ,,Artpolisa’’ i FemArt festivala, kaže:

,,Mislim da je ovaj skup važan, jer nam treba više mogućnosti i prostora kao aktivistkinjama iz regiona da budemo zajedno, da budemo same kao žene, da imamo mogućnosti da učimo jedna od druge i neke nove stvari koje nismo znale, ali nam je prvo potreban rad na sebi i to smo radile prvog dana. Drugog dana smo više radile na feminističkom pokretu, ko smo mi u njemu, ko su naše organizacije i lokalni pokreti. Trećeg dana smo razgovarale o nama i našim pokretima i šta u budućnosti, kako možemo mi to da ostvarimo sa našim fondacijama i drugim ženskim fondovima u svetu kako bismo imale povezanu mrežu i to zajedno, kao žene iz regiona, ne kao pojedinačne aktivistkinje s Kosova, iz Srbije, iz Federacije BiH, kako bismo mogle da kreiramo i usmeravamo tu sinergiju.’’

Sudeći po utiscima nakon susreta, čini se da je nekoliko dana deljenja znanja i iskustava, uz opuštanje i odmaranje, bilo preko potrebno svim aktivnim feministkinjama i borkinjama.

,,Puno mi je srce, uvek dobijem više nego što dam, a sad sam dobila triput više. Osećam da smo imale tri intimna, topla dana i htela bih da se dogovorimo da negujemo i svoj smeh i suze i svoju snagu i svoje osetljivosti. To baš nas čini takvima kakve jesmo.’’

,,Idem rasterećena, idem kući lakša.’’ 

,,Meni je drago što sam mogla da budem ja ja, što sam mogla da pokažem svoje nezadovoljstvo, i svoj bes i tugu i sreću i da me nije sramota zbog toga. Utisak mi je da mi žene ne znamo da primimo kompliment, to sam primetila na jednoj radionici.’’

,,Nosim nadu da će ova iskrenost i zajedništvo koje sam osetila ovde da ostane i posle ovog sastanka i nadam se da će ovaj kofer koji sam ostavila ispred vrata biti lakši sad kad izađem.’’

Pitanja odmora i kolektivne brige neka su od ključnih u feminističkom pokretu, kaže Galina Maksimović iz ,,Rekonstrukcija Ženski fond’’.

"Pravo na odmor jedno je od najzanemarenijih radnih prava, jer su ostala radna prava toliko invazivno uskraćena da odmor uvek nekako ostaje na dnu liste. To je posebno intenzivno kad je reč o ženama, koje su uz sve druge probleme izloženije neplaćenom kućnom radu. U nevladinom sektoru sve je istaknutija praksa kolektivne brige, neke vrste otvaranja prostora da se aktivistkinje i aktivisti odmore, odnosno implementiraju odmor u sam rad kako ne bi dolazilo do (samo)pregorevanja. I Rekonstrukcija Ženski fond istražuje ovaj koncept, stojeći iza stava da su kolektivna briga i briga o sebi jedinstvene za svaku organizaciju i osobu, odnosno da su potrebe različite, pa i odgovori na potrebe moraju biti različiti. Na skupu održanom u Vrdniku odmor nije bilo samo leškarenje ili joga, odmor su bile druge žene, upoznavanje, održavanje regionalne solidarnosti. Odmornije smo kada znamo da možemo jedna na drugu da se oslonimo. Ali uz koncepte i prakse kolektivne brige, moramo ostati svesne da je kolektivna briga mnogima nedostižna, eonima udaljena privilegija. Moramo ostati svesne važnosti borbe za zakonski zagarantovano i u praksi poštovano pravo na odmor, na neeksploataciju, za svaku radnicu i radnika, u svakom sektoru. To je baza bez koje ne možemo graditi politiku kolektivne brige na nivou organizacija i celokupnog društva."

Organizatorke dodaju i da je ,,ovo okupljanje bila naša kolektivna ponuda, poziv da se raspitamo o dinamici sadašnjeg trenutka koji živimo u našim životima i da otvorimo prostore mogućnosti u pokretima, i ponovo zamislimo šta znači biti čovek u ovom vremenu.’’ Učesnice su, kažu, to i same osetile.

,,Ovde sam shvatila da emocija nema jezik. Da bismo se razumele, nismo morale da govorimo jezik one druge.’’

,,Nosim utisak o ranjivosti heroina, ali me uvek raduje kad se okupimo, razmenimo i slabe strane i jedna drugu podržimo i ohrabrimo za povratak u svoju lokalnu zajednicu i organizaciju.’’

,,Došla sam iz Makedonije iznenadno i u ova tri dana sam dobila prijateljice i emocije kao za celo svoje školovanje. Nisam verovala da u ovim godinama mogu da stvaram nova prijateljstva.’’

,,Zahvalnost prepoznavanja.’’

,,Dobila sam puno podrške i nade da, ako mi ikada na pamet padne da odustanem, setiću se da neću.’’

Sandra Ljubinković, facilitatorka skupa, kaže:

,,Ova vrsta rada nije nova. Feministkinje rade na ovome od šezdesetih godina prošlog veka kroz grupe podrške, kroz grupe osnaživanja, i ova vrsta rada je prolazila kroz različite transformacije. Mi smo na Balkanu stalno reaktivne, mi stalno reagujemo na razne humanitarne krize, na ratove, u poslednje tri godine bila je i pandemija, onda rat u Ukrajini, i  to sve, naravno, aktivira naše duboke transgeneracijske rane, aktivira naše odnose koji su toksični, aktivira kvalitete ili nekvalitete u našim organizacijama i međusobnim odnosima  na kojima nemamo nikad vremena da radimo, niti da se njima bavimo. Ono što je najvažnije, mi vrlo često ne obraćamo pažnju na signale sopstvenog tela koje nam poručuje prvo da usporavamo, a onda i da osetimo ono što treba da osetimo i kada treba da osetimo. Mi često ulećemo u svoje tendencije i mehanizme odbrane, različite, koje nam je važno da imenujemo da bi mogli da ih prevaziđemo. Da, ovaj rad spada u deo feminističke politike individualne i kolektivne brige o sebi, koja je zapravo radikalna ideja i esencija feminističkog i drugih društvenih pokreta u svetu. Ideja je da mi bez ove vrste rada, bez prostora da možemo da se osnažujemo, prepoznajemo, zagrlimo, harmonuzijemo telo i um i emocije, da mi bez toga ne možemo izgraditi održiv pokret.’’

,,Uvek nam je potreban prostor da se izduvamo, da se izventiliramo, da prepoznajemo jedna kod druge šta nas boli, kako nam je bilo, da imamo i oslobodimo unutrašnji prostor gde možemo da primamo nešto što je novo, što je drugačije, da možemo da zaista čujemo jedna drugu. Zato nam je potreban unutrašnji prostor, nikakvi specijalni uslovi, samo taj prostor da možemo da se vidimo i osetimo i da dotaknemo jedna drugu na način koji je transformišući.’’

,,Kad sam došla s Kosova, došla sam ovde da pomognem sebi. I jesam, jer sam naučila kako da nastavim dalje. Došla sam sama, a vraćam se sa puno osoba u sebi.’’

,,Ovo je moj najintimniji susret u životu, jer su me aktivistkinje upoznale bolje nego čak i neki bliski ljudi u životu. Pokupila sam mnogo pozitivne energije, proširila sam koncept prihvatanja.’’

,,Volim kad upoznam nove feministkinje, u okruženju u kome živim toga nema, i svaki put kad sretnem nove žene koje su feministkinje, osećam se manje usamljeno. Ima perioda u životu kad pomislim da to ne postoji, nego da sam samo ja feministkinja.’’

,,Srećna sam što sam upoznala tako snažne žene i pored izazova koje su imale u životu. Hvala im, samo neka nastave.’’

,,Odlazim kući snažnija.’’

,,Sa skupa nosim sa sobom niz otvorenih pitanja o kojima treba i želim da razmišljam u nekom budućem periodu. Osetila sam ovo kao neku najavu onog što tek treba da se desi.’’

I organizatorke imaju želju da se ova vrsta okupljanja lokalnih feminističkih aktivistkinja nastavi.

,,Mislim da imamo veoma dobre primere saradnje koje treba forsirati. Volela bih da aktivistkinje s Kosova i Srbije više rade rade zajedno i da stvaramo zajedno. Da, treba vremena, treba finansija iz fondova, ali treba i te sinergije i vizije da mi nismo same, već da nas je mnogo. Mislim da je na ovom skupu bilo puno različitosti, ali i da smo neka vrsta zajednice. Mi smo ovde zato što smo htele da budemo ovde. Ovo je prvi regionalni skup ove vrste koji je organizovala jedna nevladina organizacija i to lokalna, a ne donator, i to je veoma važno. Radujem se budućim skupovima, nadam se da će ih biti bar jednom godišnje‘’, kaže Zana Hoxha, osnivačica i izvršna direktorka ,,Artpolisa’’ i FemArt festivala.

Sastanak su podržali Fond za hitne akcije (UAF), Mama Cash i Rekonstrukcijski ženski fond (RVF).